ВЛАДИМИРЦИ КОД ШАПЦА
Глишићева инспирација за „Главу шећера“

„А, је л има ту нека свадба, куме?“– уследило је питање једног из шесточлане униформисане групе са лименим дувачким музичким инструментима око врата, када је поред њих прошао пролазник са фото-апаратом. Седели су на клупама у хладу у уређеном парку, па када је пролазник усликао стару лепу зграду, све је „замирисало” на свадбу. Није их негативан одговор посебно погодио. Наставили су да једу пљескавице и пију газирани сок. И да чекају нешто или некога због чега су стигли у ово мало, симпатично место.

Ни мањег места, ни више паркинг-места, први је утисак када се стигне у Владимирце, варош удаљену од Шапца мало мање од тридесет километара. Комшије му: Шабац, Обреновац, Коцељева и Уб. И још планина Влашић и река Сава приде га окружују.

– Не, паркинг је бесплатан – одговори дама закључавајући своја кола и загледајући таблице на аутомобилу онога што питање постави. – Код нас се паркирање у граду не плаћа.

Звучало је то мало као хваљење, а мало као прекор онима из градова где паркинг у улицама у центру плаћају чак и они који ту живе.

Сунце греје, нигде живе душе. У кафићу, у башти, само два госта. Испред је спомен-чесма на којој пише да је подигнута у знак сећања „на пале српске јунаке који дадоше своје животе за част и слободу српског народа”. На јарболима се вију заставе републике и града. А преко улице је парк. Са друге стране зелене површине – неколико зграда. Централно место заузима познати Конак. Некада је ту било седиште среза, а данас су у собама на полицама поређане књиге. Градска библиотека „Диша Антић” је у једном делу зграде, а у другом канцеларија за неку међународну сарадњу.

Испред улаза у библиотеку, који метар унутар парка на зеленој површини, подигнут је споменик Миловану Глишићу. Бисту у камену урадио је Коста Богдановић. И није Глишић ту постављен због парка, јер на том лепом простору има неколико обележја. Не, он је постављен плански испред зграде Конака. Ту је наш приповедач сместио радњу његове чувене приповетке „Глава шећера”. Ту је сместио, а да никада није крочио у ово место. Како неко од локалних шерета рече, заправо, јесте једном. Када је стигао у виду споменика.

Види се да Конак много памти. Види се то по самој грађевини, али и прозорима, вратима, димњацима. Историја вели да је књаз Милош 1829. године указом о подизању важних објеката у Србији наредио и да се у Владимирцима подигне зграда која ће да буде седиште среза. Књаз наредио, сељаци платили. Бар тако стоји у списима. Свако ко је плаћао порез, морао је да приложи два цванцика за градњу зграде и коначишта где ће да живи срески начелник. И тако је 1854. године завршена зграда коју народ прозва Конак, јер је ту коначио начелник. Због њеног дугог трајања, али и важности, надлежни су је, као најстарију зграду у Посавотамнави, 1976. ставили под заштиту државе.

И сад разрешење непознанице. Откуд Глишић који не само што у Конак никада није ушао, но ни у варош није дошао, да овде смести среског начелника Максима и његовог пандура Ђуку. Тај двојац који је варао сељаке препродајући им више пута главу шећера. Одговор је, кажу хроничари, познат. Сељаци из ове вароши, али и околних села, толико су у чаршији ваљевској и на пијаци причали о корупцији и бахатости власти оличеној у Максиму, да је Глишић почео те приче да бележи, а онда се родила идеја. И тако је настала „Глава шећера”.

Не треба напустити ово место, а не прошетати дугом главном улицом. Све је смештено у њој. И целом дужином су паркинзи. Просто необјашњива појава. За похвалу, свакако. А при врху, са леве стране идући од центра, слика не баш честа. Две цркве готово приљубљене једна уз другу. И подједнако лепе. На једној се види да је времешна, друга скорије градње. Посвећене су апостолима Петру и Павлу. Стара је грађена две године, уочи Другог светског рата. Пропадала је, па како није било могућности да се обнови, верни народ је почетком овог века почео са прикупљањем пара за нови храм. Трајало је то од 2002. све до 2014. године, када је освештана нова. И сад, лепо уклопљене, стоје једна поред друге.

 

Текст и фото О. Радуловић