Скоро па судбински везан је како за поезију, тако и за музику. Поетски је дебитовао још као ђак првак, кад је учитељица најпре посумњала да је он аутор једне успеле песме, а кад се уверила да јесте, охрабривала га је да настави тим путем. И то траје до данас. У припреми му је трећа ауторска књига поезије. Кад је у питању драмска уметност, прву велику улогу имао је још пред крај деведесетих, у ТВ филму „Свирач”. У том остварењу снимљеном по Глишићевој приповеци, наш саговорник је свирао у ћемане, то јест виолину. Данас врло умешно барата гитаром, а и тим инструментом је, као и поезијом, овладао још у раној младости. Додајући тим свим талентима и певачко и глумачко умеће, не чуди што кабаре „Да, то су били дани”, који изводи заједно са колегом Небојшом Дугалићем, траје већ више од две деценије. Најновије предновогодишње „издање“ одржано је 5. децембра у пуног сали МТС дворане.
У овом својеврсном поетско-сценском перформансу, наш саговорник уз евергрин песме уз које је одрасла њихова генерација, маестрално рецитује и неке од бисера овдашње поезије. Али, репертоар поменутог кабареа не чине само евергрин песме (у оба смисла), него се ту нађе и успелих ауторских радова нашег саговорника. Све је гарнирано и пригодним и духовитим анегдотама из живота овдашњих уметника.
Не чуди стога што је овај кабаре доживео и телевизијско извођење на Радио телевизији Војводине.
Музика вам дође ко судбински одређена, јер сте на почетку каријере глумили у ТВ филму „Свирач”, а и данас се успешно бавите музиком?
– Јесте. Могу да кажем да ми је примарна професија за коју сам се школовао, а то је глума – везана за музику. Прво сам почео да свирам гитару, још као клинац, кад сам имао 14 година а и да пишем поезију, а љубав према глуми и освешћење тог мог зова или дара – то је дошло касније, у неким мало зрелијим, тинејџерским годинама, али музика ме је прва „позвала”.
Кад споменусте поезију, чувена је Балашевићева теза да се поезија пише кад то треба да ради сав свет, дакле у средњој школи, а после дођу друга интересовања. Ви сте остали верни писању стихова и данас?
– Да. Ја сам наставио. Прво што сам учинио било је кад сам са седам година написао неку песму. Мало сам траумазтизован на ту тему па памтим ту песму и дан-данас, иако сам је писао пре сад већ скоро 50 година. Моја дивна учитељица Вера Лудајац, која ме много волела, није веровала да сам то ја написао и онда је позвала моју мајку да јој каже да је у реду да ми помаже, али да није у реду да ми баш пише песме, јер се не очекује ништа богзнашта од седмогодишњег ученика првог разреда. Моја мајка је тад била затечена и рекла је: “Добро, али ја заиста нисам то њему писала”. Онда је моја учитељица била одушевљена како сам ја успео да напишем такву песму, али ја нисам био свестан тога и љубави према поезији. Уопште, тај порив да пишем стихове прати ме и дан данас, али сам тек у четрдесет и некој објавио прву књигу песама, потом ми је дошла и друга, а сад ми је у припреми и трећа. Кад стигнем да пронађем времена да се позабавим тиме угледаће ваљда и светлост дана.
Текст и фотографије Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању