Даниел Ковачевић руски језик говори савршено и та чињеница је за тамошњу публику од великог значаја. Уз податак да и његова супруга, Јевгенија Јешкина Ковачевић, одмиља Жења, потиче из те земље, све околности су се покопиле да ово велико театарско тржише отвори врата нашем глумцу. Тако је, заједно са својом Жењом, Даниел недавно у граду Мурманску на међународном позоришном фестивалу, и у врло јакој конкуренцији проглашен за најбољег глумца, а она за најбољу глумицу.
Ипак, разговор почињемо овдашњим темама и ангажовањима.
– Спремам први филм с националном темом у Републици Српској. Радни наслов је „Чување”. Подржао нас је аудио-визуелни центар у Бањалуци, конкурисали смо и код Филмског центра Србије и ја очекујем да ће то бити ускоро реализовано. Прича је рађена по истинитом догађају о покушају да се спаси једна породица у оном сулудом, ратном времену – каже наш саговорник који поред тога има и низ других снимајућих обавеза.
– У овом тренутку снимам и домаћу серију „Пелагијин венац” и требало би да ускоро почне емитовање. Режира Загрепчанин Миливој Пухловски, који је овдашњој публици познат као редитељ серија „Смоговци” и „Понос Раткајевих”. Почели смо снимање у јулу и од тада сам практично нон-стоп на сету.
Прва афирмација била вам је била главна улога у Балашевићевом филму „Као рани мраз”. Каква су вам сећања на тај филм и на самог Балађевића?
– Балашевић је био велика фаца, човек који је имао такву енергију да буквално 100 људи на сету узме и окупи око себе и да буде свима добро, свима весело. Тешко да ће се такво снимање икад поновити. Зато што није било никакве журбе. Ту је све било полако, весело, лепо. Без и једне једине трзавице, а месецима смо радили. Тај филм је мени много значио у сваком смислу. Пре свега јер сам радио са стварно великим, искусним глумцима, Шербеџијом, Миром Бањац… где сам ја био са тек завршеном академијом, а играо сам главну улогу. Филм који не знам да ли ћу икада више снимати, на 35-милиметарској траци, што је посебна одговорност, посебан шмек, посебна опрема, јер је тада све велико, све је широко, тако да је то било скроз супер искуство. Балашевић је очигледно био мамац за те добре и велике људе и глумце. То јесу стварно велике наше звезде и велики наши глумци, али су и сјајни људи, што некако иде једно с другим.
Данас сте доста ангажовани у овдашњим театрима, нарочито у Позоришту на Славији?
– Да. У „Славији” тренутно играм „Браћу Карамазове”, „Јасмин на странпутици”, „Кирију”, „Кревет за шесторо”, „Швалере”, „Коштану”, „Свингере”… Понекад као гост и представу у мојој продукцији “Јазавац пред судом”, коју ћу вероватно играти до краја живота. Поред тога играм дуодраму „Дервиш и смрт”, па у Руском театру „Злочин и казну” Достојевског, којег сам ја режирао и с том представом смо прошле године гостовали и у Москви. У тој представи играм уз Владимира Максимовића и Михајла Лаптошевића. Иначе, Михајло и ја имамо и једну сјајну дуодраму „Чекајући Велимира” У питању је италијански текст који се у оригиналу зове „Чекајући Марчела” и мисли се на Марчела Мастројанија, а ми смо то адаприрали за наше услове и наш Велимир је у ствари Бата Живојиновић. Премијеру смо имали још за време короне, а с том представом смо и гостовали на много места, јер није сценски захтевна.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању