Каријеру је градио у постјугословенском периоду. У време кад је требало да се утисне на глумачку мапу бивше нам државе, уследиле су поделе на “ваше” и “наше”. Зато се као млад, двадесетогодишњак, почетком деведесетих отиснуо у печалбу, у Немачку. Најпре је радио као чувар гробља.
– Апсурд је то – каже Енис – да је на минхенском гробљу, које је огромно, у ствари врло живо, јер ту долази не само родбина покојника, већ и разни рекреативци који џогирају, па заљубљени парови и многи други. Тај ме је посао научио не само толеранцији, него ме и натерао да размислим о свом будућем занимању и да се вратим у родни Тешањ и покушам да упишем Сарајевску глумачку академију. Та жеља ми се, на срећу остварила и професор ми је био Адмир Гламочанин с којим сам касније много пута делио кадрове и сцене.
О свом родном Тешњу Енис с поносом прича, јер та питорескна варошица у централној Босни утиснула се у шири јавни простор култним филмом “Гори ватра” који је управо сниман у том граду, а наш саговорник је у њему имао главну улогу. Добар одјек филма прославио је не само ту варош, већ и Ениса, као главног протагонисту, па су се позиви за улоге само ређали и то у целој регији.
Од “Наше мале клинике”, преко “Ивкове славе”, серија “Луд, збуњен, нормалан”, “Монтевиодео”, “Жигосани у рекету”, “Тома”, и многих других…
У међувремену Енис по целом свету изводи своју монодраму “Да сам ја неко”. У питању није стендап комедија, већ ангажована монодрама која тера и на смех али и на размишљање, са дубоко хуманистичком по(р)уком.
– Интересантно је – наводи Бешлагић – да играјући по белом свету овај комад, схватам да су тамо сви наши, док су на терену бивше нам државе још увек донекле изражене подела не само по идеолошкој или верској, него чак и по навијачкој припадности, тако да је подељеност део овдашњег фолклора.
У мају са својом монодрамом Енис је походио Бањалуку, Берлин, Бијељину, Сарајево, Осијек, Нови Сад, Зрењанин, Загреб, па потом у јуну ће поново у Бањалуку, Сремску Митровицу, родни Тешањ и многа друга места. Каже како воли да шири љубав а тим вредностима учи и властиту децу.
Тешањ се прославио филмом “Гори ватра”, а у неку руку и ви. Јесте ли ви данас можда најпознатији становник тог места?
– Има стварно доста познатих Тешњака, али да сам тренутно популаран – јесам. Мислим да је та промоција Тешња коју ја у данашње време радим, стварно добродошла и да има плода, јер ја годинама промовишем тај град и носим тај епитет некога ко је данас један од најпознатијих Тешњака.
Кажете у вашој монодрами: “Реците људима да их волите док су још с нама”. Утисак је да с овом представом ширите не само међунационалну, него и међуконтиненталну љубав.
– Ова представа траје већ годину и два месеца. Одиграна је више од 170 пута и то је представа која дише, живи и добија све више публике. Долазе и старије и млађе генерације, јер нема псовки, нема вређања, вулгарности, политике… и људи се пронађу и идентификују се са представом. Та прича постане наша прича и чак и родитељи кажу: морам детету купити карте. Тако да и деца из Немачке, рецимо, шаљу своје родитеље и кажу им да погледају монодраму и нахране душу. Мислим да то она заиста и ради – храни душу.
Текст и фотографије Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању