Прво што нам је упало у очи када смо га видели на Малти било је да је Ерик Бана (55) мршавији него пре. Увек је био у друштву своје супруге Ребеке, са којојм је у браку две и по деценије и са којом има двоје деце. На Малту је дошао да прогласе неке од победника на завршној вечери фестивала, да одржи један мастер-клас и да неколико интервјуа. И да се подсети места где је снимио два своја, можда највећа хита у каријери – „Троју“ Волфганга Петерсона и „Минхен“ Стивена Спилберга.
Последње што је урадио био је трилер „Суша“ који на узбудљив начин говори о климатским променама које погађају његову домовину. Филм нисмо видели па смо се у нашем полусатном разговору више дотицали његове каријере и ставова о свету у коме живимо, него тог последњег остварења које је управо добило и наставак.
Многи су пандемију искористили да размисле и промене нешто у свом животу – да ли је то случај и са Вама?
– Са мном је био случај да сам једва чекао да се вратим послу. У Мелбурну смо имали веома строги карантин и дуго је трајао, можда дуже него било где у свету, и већина нас је једва чекалада почне да ради и путује. Снимао сам филм у Берлину крајем прошле године и то је био мој први пут ван граница Аустралије од почетка короне! Једва сам чекао да се вратим и на Малту где сам пре доста година снимао филмове „Минхен“ и „Троја“. Што се посла тиче, мислим да су највеће промене настале у представљању филма медијима. Тада су почели да се путем Зума раде интервјуи на даљину и то је за многе остао начин рада. Када је недавно требало да у Америци промовишем филм „Суша“, чији сам извршни продуцент, укључивао сам се путем Зума у телевизијске и радио програме уживо и из свог дома дао у Америци више интервјуа него што бих то могао да сам путовао Америком. Овако је брже и ефикасније, посебно за независне филмове какве волим да радим.
Али, да ли је исто давати интервјуе уживо и из свог дома?
– Није, у праву сте, велико је задовољство радити телевизијска гостовања уживо, посебно код добрих водитеља. Волим могућност разговора, евентуално присуство публике у студију. Друго, тешко је бити духовит преко Зума, готово је немогуће добити адекватну повратну реакцију.
Школо нисам те вол’o
Људи вас често питају за филмове које сте снимили, али мене занима један који нисте – „Побеснели Макс“ Џорџа Милера из 1979. године, са Мелом Гибсоном у насловној улози. Он је утицао да се окренете глуми?
– Верујем да сам био сувише мали да бих га први пут гледао у биоскопу, мора бити да сам тај филм видео код куће. Заинтригирао ме је, а онда ме је наставак „Друмски ратник“ снимљен две године касније једноставно одувао. „Друмски ратник“ је за мене најбољи акциони филм икада снимљен. Био сам опчињен читавом сценографијом, пустињом у којој се дешава, а којом смо ми у Аустралији окружени. Те пределе сам осећао у костима, можда ме је зато та прича толико ухватила. Затим, ако погледате ликове у филму и глумце који их играју видећете да нема ниједног истог или сличног, свака особа у филму другачије изгледа, прича, понаша се и има другу сврху. Невероватно. Мел Гибсон је, наравно, сјајан, велика инспирација, али не могу да кажем да сам због њега постао глумац.
Због чега сте онда постали глумац?
– На мене су, рекао бих, највише утицале околности. Мој професионални пут је био прилично другачији од већине осталих. Више од десет година сам био стенд-ап комичар, потом сам почео да радим позоришне скечеве и ту сам први пут имао прилику да сарађујем са правим глумцима и добрим режисерима. Помислио сам како нема велике разлике између добре драме и добре комедије. Нисам био оптерећен тиме што нисам био школован глумац, јер сам видео да се и они исто муче око улога и каријере као и они без формалног образовања. Чак сам, што је занимљиво, упознао и много глумаца који крију да су завршили глумачку школу и труде се да забораве све што су учили како би кренули од нуле и постали глумци од којих редитељ може да добије оно што жели, а не студента кога је направио неки професор у школи. Мислим да ми је моја почетна наивност била од помоћи приликом безболнијег уласка у глумачке воде.
Како је изгледао тај улазак?
– У Аустралији сам снимио свој први филм „Чопер“, о истинитим догађајима и насилнику и криминалцу који је седамдесетих био позната и озлоглашена личност у Аустралији. Филм није био хит нигде у свету, али јесте у фестивалским круговима и међу критичарима. Добио сам агента у Америци на осннову тог филма и тако се десило да ме америчка публика упозна као драмског глумца, немајући појма о мојој комичарској каријери. Истовремено, у Аустралији су ме знали као комичара и биле су им чудне моје драмске улоге. Зато сам намерно решио да дуго не прихватам улоге у комедијама, желео сам да се поставим у мојој професији као озбиљан глумац. Побегао сам од комедије што сам брже могао. И залупио врата за собом!
Пут у катастрофу
Када данас узимате улоге, да ли размишљате о стварима о којима раније нисте?
– Када почињете, све вам је ново и другачије, а са годинама постаје све теже да пронађете управо то нешто што раније нисте радили, уколико вам је то циљ као мени. Мој циљ је увек био да трајем, дивио сам се глумцима који су имали дугу каријеру.
Очигледно трајете: која је тајна?
– Искрено, верујем да глумац мора да буде тачан, да стигне на време и потпуно спреман за снимање тамо где треба да буде тог дана, да не потцењује колеге тиме што није научио своје делове дијалога. Може да буде јако опасно ако почне да импровизује са партнером који је научио текст и њега се држи. То обично води у катастрофу. Можда Вам то звучи чудно, јер се узима као да је све то нормално и да глумци поштују та основна правила, али то није увек случај. Друго, ако већ ти ниси спреман сто одсто, мораш да будеш довољно талентован да се прилагодиш ситуацији. Истовремено, за све нас који волимо да будемо спремни, јако је важно да увек имамо на уму да сутрашњи дан на снимању углавном није онакав каквог смо га замислили у својој глави претходне ноћи. Увек се нешто непредвиђено деси и, као што ми је редитељ Ридли Скот једном приликом рекао, „снимање филмова је највећим делом решавање проблема“. Ја сам дошао из света хумористичких програма где се сценарио мењао без престанка и где је морало брзо да се размишља. Имам неки свој метод за брзо учење дијалога. Узмем сценарио целог филма, читам га без жеље да нешто запамтим, али читам га неколико пута, сто пута и када дође време да треба да учим дијалог, нешто се деси у мом мозгу. Изгледа да мозак упија више него што ми мислимо. Одједном се повежу ствари и све проради. Не треба се плашити непредвиђених ситуација, треба веровати својим инстинктима.
Верујете ли инстинктима и када одлучујете да ли желите да радите са неким редитељем?
– Не, ту ми говори искуство да су најбољи режисери они који су отворени и спремни за сарадњу, који се не плаше да своје идеје деле са глумцима. Најбољи су они који себе не узимају преозбиљно и који умеју да створе опуштену атмосферу. Такав је, на пример, био Стивен Спилберг на снимању „Минхена“. Данијел Крег и ја смо били у сцени када је требало да трчимо у неки мрак и како смо потрчали, а камера кренула да снима, Стивен је преко разгласа пустио музичку тему из филмова о Џемсу Бонду. У то време је Данијел већ био изабран да игра Бонда. Који би редитељ умео да се шали тако усред посла уколико није сигуран у себе и оно што ради?
Позориште је досадно
Како се припремате за аудиције?
– Најбољи савет ми је дала моја пријатељица, такође глумица. Када уђеш у просторију где седе редитељ, продуцент и не знам ко све још, обично те питају „како сте нам јутрос“. Ви нипошто немојте да им говорите да сте лоше спавали, да је била гужва у превозу и да сте једва стигли и такве ствари. Само им одговорите „фантастично сам, хвала на питању“. То одмах мења њихов став према вама, ваљда не могу да верују да неко тражи посао и осећа се тако добро. И никада нисам схватао лично ако не прођем. Они су само тражили нешто друго, а то нисам био ја.
Зашто више не радите хумористичке скечеве?
– Искрено да Вам кажем, недостају ми, али тај период је давно иза мене. У време када сам почињао са стен-апом постојала су свега два кабаретска програма на телевизији, постојале су прилике за младе комичаре да добију своју шансу у неком од њих, али данас је ријалити телевизија све променила. Комични телевизијски скечеви су потпуно нестали, а стенд-ап комичари опстају. Мислим да је упркос променама у друштву и појави онога што се зове политичка коректност могуће бити стенд-ап комичар и бавити се хумором. Зависи од материјала који имате. Морате да будете или креативни или контроверзни, што подразумева да будете спремни на цензуру и отказивање послова.
Никада нисте глумили у позоришту: постоји ли разлог?
– Можда зато што долазим из стенд-ап комедије, увек сам сматрао да би ми у позоришту било досадно. Идеја да из вечери у вече радите исту ствар, мислим да би ми то било досадно. Волим да гледам неке представе, али сам увек више волео да радим филмове. Пар пута сам имао предлоге да играм у позоришту, али… Никада нисам мислио да нешто пропуштам због тога што нисам прихватио. Можда и пропуштам, али тако је, како је.
Због чега сте остали у Аустралији и нисте отишли у Холивуд или бар Њујорк?
– Практични разлози су у питању. Погледајтзе моју каријеру, готово никада нисам радио на истом месту два пута. Холивуд, Лондон, Малта, Аустралија, Канада… увек далеко од дома и зашто онда да се селим да бих опет био далеко и од тог новог дома? Да сам имао, рецимо, седмогодишњи уговор са телевизијом за неку серију, то би била друга ствар. Заиста никада нисам имао ни потребу да размишљам о селидби. Замислите да неко време не радим, а немам свој дом? Седео бих негде у Лос Анђелесу и питао се ко сам, шта сам, где сам ја? Друго ја сам тек готово са тридесет година почео да градим филмску каријеру, нисам био баш млад, у доби када лако тражите нови дом.
У времену владавине Марвелових стрипова у Холивуду, ви сте међу првим ушли у тај свет када сте постали Хулк. Сви остали јунаци имали су своје приче у наставцима, али ви нисте: зашто га нисте поново играли?
– Не заборавите да у то време није постојао тај Марвелов универзум о коме причате и филмови рађени по њиховим стриповима били су ретки. Од почетка је требало да буде само један филм и о наставку нико није говорио. Данас је Марвелов свет бескрајан и нисам баш најбоље упознат шта се у њему дешава. Желео сам да снимам тај филм највише због редитеља Енга Лија чији сам рад ценио, посебно „Ледену олују“. Било је сјајно искуство радити са тим човеком. Нисам имао много масовних сцена, нисам много радио са дигиталном анимацијом и уопште нисам осећао да радим на великом холивудском спектаклу. Најчешће је око мене био мали број људи и то ми се допадало. Претпостављам да већина наслова које видите у мојој каријери одражава мој укус, а то нису холивудски спектакли. Верујем да имам срећу да у животу могу да радим оно што волим.
Пише Срђан Јокановић