Шведски глумац либанског порекла и асирских корена може да игра заиста све и подједнако добро. Грандиозна појава са готово метар и деведест центимера висине сада је јунак комичног политичког трилера „Орлови републике“ који је светску премијеру имао на Канском фестивалу где је нашем новинару дао интервју
Љубитељи филма добро се сећају урнебесне шведске комедије „Јала, јала“ у којој је Фарес Фарес играо главну улогу. Прву у каријери. То је било пре четврт века. У међувремену је овај глумац освајао шведска позоришта, европску телевизију (серија „Чернобил“), па и Холивуд, где је играо у низу хитова са познатим глумцима, попут „Сигурне куће“ са Дензелом Вашингтоном или једног наставка филмског серијала „Ратови звезда“. Ипак, каријеру му је обележила сарадња са шведским редитељем египатског порекла Тариком Салехом који је филмом „Орлови републике“ заокружио своју незваничну каирску трилогију.
Прва два наставка била су туробне студије корупције и параноје које прожимају египатско друштво. У “Инциденту у хотелу Нил Хилтон” (2017) Фарес тумачи корумпираног каирског полицијског инспектора Норедина Мостафу. Филм, смештен уочи Арапског пролећа, добија широко међународно признање и номинацију за Оскара у категорији најбољег страног филма.. Освојио је и Велику награду жирија за светски филм на фестивалу Санденс у категорији драме.
У остварењу “Дечак из раја” (2022), које је добило награду за најбољи сценарио главног такмичарског програма Канског фстивала, и опет био шведски кандидат за Оскара, Фарес игра пуковника Ибрахима, циничног и истрошеног обавештајца који манипулише младим студентом теологије у сложеној мрежи верских и политичких интрига на Универзитету Ал Азхар.
„Орлови републике“ је завршни део трилогије и сценариста и редитељ у њему додатно заоштрава тон стављајући у средиште приче принципијелног глумца Жоржа који је под притиском да сними филм за потребе диктаторског режима. Корак по корак, он открива колико је лако одрећи се сопствених уверења. Фарес тумачи Жоржа Фахмија, средовечну суперзвезду познату под надимком „Фараон биоскопа“.
Цена ћутања
Иако приватно критичан према актуелном египатском председнику Абделу Фатаху ел Сисију, држава га ангажује да у улепшаној биографској драми „Воља народа“ тумачи управо тог лидера. Жорж не жели да има никакве везе са овом пропагандом која велича војну власт, али након што Ал Сисијеви људи запрете његовом сину, студенту, схвата да нема избора. Гледаоце неће изненадити податак да је редитељу Тарику Салеху 2015. године наређено да напусти Египат због критичког односа према режиму, што је став који се очигледно наставља и са овим филмом.
Пошто су претходна поглавља трилогије била класичнији трилери, почетни сатирични тон филма „Орлова Републике“ делује као освежавајућа промена ритма. Премијерно приказан у такмичарском програму Канског фестивала, филм отвара питања уметничког интегритета, личних компромиса и цене ћутања под диктатуром.
Жорж је можда омиљен, али редитељ и глумац немају никаквих илузија о његовим манама. Овај нарцисоидни глумац је играо у бројним лошим, рутинским филмовима, попут научно-фантастичног акционог хита тупавог наслова „Први Египћанин у свемиру“. Уз то, он је тип звезде на заласку каријере која има младу девојку Дону , за коју сви претпостављају да му је ћерка. Цитирајући реплике из сопствених филмова када покушава да делује искрено и емотивно, и одлазећи до продавнице по вијагру како би држао корак са разиграном љубавницом, Жорж се доживљава као забавна и сујетна будала. Он је највећа филмска звезда Египта, али истовремено је плејбој, егоманијак, коцкар и неодговоран отац. У једном тренутку покушава да искористи нову популарност међу носиоцима власти како би помогао пријатељима који су им се нашли на мети.
Редитељ се, такође, подсмева покушајима режима да сними „Вољу народа“, нарочито жељи продуцената да Ал Сисија прикажу као згодну и харизматичну фигуру. Стварни председник је можда ћелав, али Жоржу се налаже да задржи своју лепу, тамну косу. Међутим, ово комично разобличавање временом уступа место озбиљнијем тону, када „Орлови Републике“ почну да наговештавају подмуклу природу тог јадног пројекта. То је најупечатљивије кроз лик др Мансура, мистериозног човека који надгледа читав процес. Он мирно, али претеће, обавештава Жоржа када не тумачи Ал Сисија на задовољавајући начин.
Долазак у Шведску
Ако неко први пут упозна Фареса Фареса тек са „Орловима републике“ нема сумње да ће пожелети да погледа и остале улоге овог вансеријског глумца који је недовољно познат широј јавности, сасвим несразмерно свом таленту. Рођен је 29. априла 1973. године у Бејруту, у хришћанској породици асирског порекла, у граду који ће само деценију касније постати симбол рата и разарања. Одрастао је уз млађег брата и четири сестре, у породици у којој су уметност и приповедање од најранијих дана имали посебно место.
Када је имао свега четрнаест година, његова породица напушта Либан и сели се у Шведску, у град Еребро. Одлазак је био бекство од грађанског рата, а Шведска је изабрана јер су тамо већ живели њихови рођаци, што је омогућило сигурнији и стабилнији нови почетак. Управо у Ереброу, само годину дана након доласка, Фарес прави своје прве глумачке кораке, наступајући у локалној позоришној групи и откривајући позив који ће му обележити живот. Као брат филмског редитеља Јозефа Фареса и син глумца Жана Фареса, природно је закорачио ка филму, али је сопствени пут градио постепено и без пречица.
Са 19 година уписује драмску школу у Мелнликеу, надомак Гетеборга, где почиње озбиљно професионално обликовање свог глумачког израза. Наредних шест година проводи у позоришту Тамауер, стичући драгоцено сценско искуство и развијајући радну дисциплину која ће касније постати један од његових познатих квалитета. Преломни тренутак у каријери долази 2000. године са филмом “Јала, јала” (или “Ајде, ајде”), нискобуџетном комедијом у режији његовог брата Јозефа.
У улози Рора, неспретног, али шармантног либанско-шведског радника у парку, растрзаног између породичних очекивања и забрањене љубави са Швеђанком, Фарес Фарес осваја и публику и критику. Филм, који се бави искуством имиграната и сударом култура у савременој Шведској, постаје велики биоскопски хит са више од пола милиона гледалаца и лансира Фареса међу најпрепознатљивија лица шведске кинематографије. Данс је ожењен шведском уметницом Кларом Халенкројц са којом има синове Зигија (6) и Тина (4). Наш разговор почели смо баш од најновијег Фаресовог филма који није био лак за израду, јер је комнибовао политички трилер са комедијом, што није баш уовичајено у кинематографији.
– Мислим да је и за редитеља и за мене увек било важније да прича буде филмски јасна, а ако постоји нешто више што њом желимо да кажемо, то ће филм бити занимљивији, и за нас који радимо на томе и за људе који то гледају. Мислим да све, шта год да радите – музика, књиге, било шта у уметности – мора да садржи нешто више од забаве, да не буде празна љуштура.
Сломљен човек
Да ли би било могуће да се било која од тема филмова из трилогије догоди у Шведској?
– Сто одсто би могло да се догоди било где у свету. Даћу вам пример. У Шведској, да бисте могли да снимите филм, потребна вам је одлука државне филмске комисије. У супротном, не можете да снимате. Сигуран сам да је у већини европских земаља исто – знам да је у Данској исто, а и у Србији. Е сад, шта ако на власт дође фашистичка или екстремно десничарска влада и они желе да финансирају само одређену врсту филмова? Ако сте уметник и више не добијате посао, на крају сте приморани да урадите нешто како бисте преживели. Зато мислим да све може да се догоди, у било којој земљи, уколико не пазимо. Погледајте, на пример, шта се дешава у САД. Скандинавија је вероватно мало даље од тога, али увек постоји могућност да ствари крену лоше било где. Такође, и шведска и данска влада су се помериле удесно и то се дефинитивно примећује када је реч о филмским комисијама, њиховим идејама и ономе што желе. Иде све више у том правцу, видећемо како ће да се заврши та ситуација.
Како видите свог “колегу” Жоржа?
– Колега ми је само као глумац. Жорж није исти као ја. Заснивао сам га на старој школи филмских звезда, визуелно мало на Марчелу Мастројанију – начин на који се крећу, клизе кроз просторију. Он је старинска врста филмске звезде. Пун је себе, звезда типа „ја сам најбољи, ја сам бомба“. Али, имали смо и изазове с тим ликом. Морамо да га волимо, јер га пратимо кроз цео филм, а он се не понаша баш лепо према људима који су му најближи – према сину, према женама око себе… Зато смо морали да нађемо друге ствари како бисмо га ипак учинили пристојним људским бићем – однос са комшијом, рецимо, и неке друге ситнице. Дошли смо на идеју да га учинимо баш добрим глумцем који воли свој посао. Иако је принуђен да ради нешто што не жели, он и даље жели да то уради најбоље могуће.
Па, мора када већ носи титулу „Фараон биоскопа“! Значи – може све?
-Фасцинантно је како се уживео у улогу фараона биоскопа – толико је пун себе – а онда, у једном тренутку, открива да он заправо нема никакву моћ, посебно не фараонску. То је, на неки начин, цео силазни пут током филма. Почиње мислећи: „Ја сам свемоћан, могу све.“ Чак му и пријатељица на почетку каже да долазе по њега, а он је упита чега се плаши? Она му одговори: „Могу да дођу до свакога, чак и до тебе, Жорже”. Он у почетку у то не верује и веома је потресно пратити тај његов процесс схватања шта се заправо дешава. И на крају постаје сломљен човек.
Невоље због добрих оцена
То је приличан залогај за вас као глумца, лик у свом пуном духовном кругу, од “краљевића до просјака”!
– Јесте. И за мене, када радим као глумац, цела прича и историја лика кога играм су увек најважнији део. Морам да знам одакле долазим и куда идем. Најважније је заправо да знам одакле долазим, јер нико не може да гледа у будућност, али треба да знаш своју полазну тачку и онда то полако градиш. За мене је лик као санта леда – види се само врх. Без свега испод, једноставно ћете пасти. Зато мислим да је то веома тешко када имате овако сложену личност попут Жоржа.
Током фестивала сам разговарао са много редитеља, не сећам се тачно ко је то рекао, али казао је да никада не жели да цео сценарио покаже глумцима, јер глумци имају тенденцију да питају о позадини лика, а он не жели да глумци то знају, зато што сматра да тако не улазе чисти у кожу лика који играју. Како бисте ви радили с таквим редитељем?
– Вероватно бих имао много разговора о томе зашто не жели да знам одакле лик долази, која му је животна прича. Онда бих вероватно градио лик као особу с деменцијом, или некога ко је изгубио памћење, и почео од нуле. То је једини начин на који могу да изградим лик у таквој ситуацији. Али, има толико различитих редитеља. Тај редитељ може бити сјајан, али вероватно је то ствар контроле. Он жели да глумци буду присутни у тренутку, на локацији, без икаквог знања о позадини, без истраживања. Можда не верује глумцима, или можда није радио с добрим глумцима – не знам.
Када говоримо о глуми, да ли се сећате зашто сте желели да постанете глумац као дете, када сте дошли у Шведску?
– Готово одмах сам то пожелео. У Либану сам једном играо у малој, безначајној представи, али нисам размишљао о глуми као позиву. Хтео сам да будем архитекта. Када сам дошао у Шведску, било је супротно. Научио сам шведски за три месеца. Наставници су ме тапшали по рамену због тога, али друга деца су ме малтретирала. У Либану, ако имаш добре оцене, нико те не дира. У Шведској је било обрнуто. Случајно сам упознао једну жену, отишао да је интервјуишем за школски задатак. Рекла ми је да има теоријску групу глуме и позвала ме да дођем. Прво сам рекао не, али сам, ипак, отишао. Урадио сам једну сцену и неко ме је поново тапшао по рамену. Тада сам схватио – то је то. Психологија је једноставна – потребан ти је само један додир. Један комплимент. Као људска бића, зависни смо од тога. И то траје током целе каријере. Зато мислим да је важно деци стално говорити да су добри, да раде добар посао. То им даје самопоуздање.
Часни витез
Сигурно имате и неки посебан таленат. Научили сте шведски за три месеца, а имали сте петнаест година. Да ли је то могуће?
– Сто одсто је тачно. Био сам у журби. Имао сам само три месеца да бих могао да се интегришем. Најтеже је било што нисам познавао тинејџерску културу младих у Шведској – музику, облачење, понашање. Због тога сам био мало малтретиран, али брзо сам учио. Језици ми иду. Касније сам научио и дански.
У Србији сте постали познати већ са својим првим филмом “Јала, јала” од пре четврт века, који је режирао ваш брат Јозеф: како се сећате тог времена?
-“Јала јала” данас има култни статус. Био је успешан широм света. Мој први прави филм. Пре тога сам био само статиста. Рад на том филму је био предиван, као први пољубац. Јозеф и ја смо били млади, за нас је тада све то била игра. Нисмо размишљали о Канском фестивалу, наградама… само смо хтели да имамо наш филм. Нисмо имали никаквог новца ни хонораре, али зато што је био тако успешан добили смо новац за следећи филм.
Размишљате ли данас о другим стварима, о томе, на пример, како људи и гледаоци доживљавају тог Фареса Фареса?
-Све долази постепено. Имао сам једно искуство у позоришту пре готово двадесет година када сам изгубио сваки осећај стида. Од тада сам потпуно отворен као глумац. Не размишљам шта људи мисле о Фаресу, већ само о лику кога он тумачи. То је био преломни тренутак, јер сам недуго после тога престао да играм у позоришту.Узима много времена, није добро плаћено, а имам и децу сада. Радије снимам филмове и проводим време с њима.
Шта значи ваше име?
– Значи витез, јахач, на арапском, иако је моја породица хришћанска, из древног асирског народа. Презиме ми је Фарес, а име Фарес је породична част – први син у породици добија исто име како му гласи презиме.
Пише Срђан Јокановић