Данас је Михаило Лаптошевић тражен и остварен, како у позоришту, тако и у снимајућим пројектима. Крајем овог месеца (26. новембра) гостоваће на московском Црвеном тргу с представом „Злочин и казна” у режији Даниела Ковачевића. Већ је снимао у Русији, а снима доста и код нас.
Шта чини његово глумачко „вјерују”, на каква искушења наилази, каква искуства има с Русима и штошта друго, испричао је Лаптошевић за читаоце „Илустроване”.
Рођени сте у Прибоју, граду великог глумца Данила Лазовића, који вам је био ујак. Можете ли за наше читаоце још једном да се осврнете на Лазовићев лик и дело?
– Данило је, гледано родбински, био мој ујак, али је био, пошто сам рано остао без оца, и мој други велики, очински, ауторитет. У шали би говорио да је он Паја Патак, а ја и моја два млађа брата да смо Гаја, Раја и Влаја… Данило је био човек за ког речи: ,,Не могу“ ,,Немам кад“, или било каква друга немогућност није постојала. Човек који је и у најмањој ствари давао све од себе. Бескрајан ерудита од кога се свакодневно о било којој теми могло много тога научити. Ујак-отац, пун искрене љубави која не дозвољава младом човеку да се лењи, да не ради на себи… Љубав која захтева да будеш частан, предан, поносит, скроман… Надам се да је и он био поносан што сам његов сестрић, као што сам ја поносан што је он био мој ујак. И пресрећан сам што у Прибоју већ десет година постоје ,,Дани Данила Лазовића“. Фестивал на ком се, поред представа и концерата у ревијалном делу, студенти глуме из Србије и региона током финалне, најважније вечери, такмиче у говорењу поезије.
Просто је невероватно да уопште нисте хтели да користите бекграунд познатог ујака. Јавност је сазнала да сте у родбинској вези тек након што је Данило преминуо, јер ви нисте хтели никакво протежирање у свом глумачком развоју.
– Ја сам поносан што је мој ујак био велики човек. У исто време осећам и обавезу да покушам да му се приближим. Он је био човек који није пристајао на лажни елитизам, напротив. Њега је интересовао искрен човек са ставом. Болео га је човек у невољи. Био би му на помоћ. Говорио је да је једино важно да једним гестом учините неком тренутак лепим, онолико колико можете. Ја, наравно, не кријем да ми је Данило мајчин брат, и ,,користим“ Данила, али интимно, да се оснажим, окуражим, да – кад не знам како да неки моменат на сцени решим – замислим шта би он урадио. Он се није додворавао никоме и глупо би било да се ја његовим именом икоме додворавам.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању