Али, пут до глумачког Олимпа за Миљана је био прилично трновит. Као дечак, с породицом је избегао из ратом захваћеног Мостара, па преко равног Баната, а потом и Бачке, стигао и до престонице. Али, не заборавља гостољубивост Војвођана који су његову породицу дочекали раширених руку. У нашој северној покрајини, осим што се школовао, имао је и први професионални ангажман у Народном позоришту у Сомбору. Свих тих момената који су га изграђивали као човека и глумца радо се сећа, а ових дана опет има пуне руке посла, јер је ангажован на представи “Луцифер” која ће отворити ново београдско позориште “Одеон”.
– Чини ми се да је то позориште са највећим техничким могућностима што се тиче региона, а богами и Европе. Налази се у улици Народног фронта, код породилишта, и то је простор бившег биоскопа “Одеон”. Већ сада изгледа фантастично и ужурбано се изводе завршни радови како би примило публику. Ми ћемо 13. септембра изаћи с премијером представе “Луцифер“, односно краће речено “Лу“. Репризе су већ 14, 15. и16. септембра. Имамо заказаних већ десетак играња и карте су већ плануле. Интересовање је огромно и биће велики спектакл на отварању. Та прва представа “Лу“ је спектакл-мјузикл, а после тога ће већ крајем октобра уследити још једна представа у којој ћу играти. Реч је о комаду “Погледај дом свој, анђеле“. То је такође мјузикл-спектакл, али и комедија на сонгове Боре Ђорђевића, тако да ме чекају две велике премијере и заиста сам узбуђен и једва чекам да све то крене и да видимо какве ће бити реакције публике – каже наш саговорник.
Ви сте Мостарац, па вас је ратни вихор као дете одвео у Војводину. Једно време у Равни Тополовац, село крај Зрењанина, потом су уследиле студије у Новом Саду и преко низа других места дошли сте до сомборског позоришта. Све у свему, Војводина је доста битна за ваше одрастање, школовање и адаптацију на нову средину?
– Да, ја сам генерација која је 1992. године избегла из Мостара. Стицајем околности и одређених родбинских веза које је моја породица имала, ми смо те године дошли у село Равни Тополовац код Зрењанина и ту почиње једна друга фаза мог детињства. У почетку је све било шокантно. Шокантан је рат сам по себи, шокантно је бежање од тога сукоба и долазак из брдовите Херцеговине у плодну и племениту војвођанску равницу. На страну све друге околности које су у том периоду биле актуелне, та средина ме је дочекала божанствено. Као дете памтим ту равницу као нешто што је тако широко као и срца тих људи који су нас дочекали у том месту. Тамо сам наставио и завршио пети разред основне школе, упознао неку дивну децу која су ми много помогла у тим тренуцима, као и њихове родитеље, наставнике, као и све мештане који су нам помагали несебично. Тако да Равни Тополовац памтим као једну прву базу неког другачијег одрастања и борбе за живот у који сам касније и ушао. Војводина од тог тренутка заузима заиста велики део мога срца, тако да ме и дан-данас Војводина прати, а пратим и ја њу, ту равницу и ту ширину коју пружа. Нисам дуго био тамо, али ми је Равни Тополовац увек у срцу.
Пише Немања Савић
Фотографије Архива и Н. Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању