Иако без завршене глумачке академије, јер су му приликом уписа рекли да је, са 24 године, стар за глуму, касније је добио и извињење од председнице комисије која му је уручивала Стеријину награду.
Кроз богату каријеру, разбио је и свој глумачки стереотип о Крајишницима тумачећи широку палету других ликова, како у позоришту, тако и на филму и телевизији. Почео је у Кикинди, па преко Зрењанина и Бањалуке, обрео се у Српском народном позоришту. Ту је доживео пик каријере и одиграо неке од најзначајнијих ликова драмске литературе. Редитељи су га радо бирали, а он сам никад није јурио за улогама.
Тако је и данас, мада наводи да су му позоришне обавезе мало напорне, тако да се као пензионер више оријентисао ка снимајућим пројектима. И, како каже, не мањка му посла. Скоро су емитоване серије „Сабља” и „Што се боре мисли моје” у којима је овај глумац имао запажене улоге. Док прекраћује време чекајући позив продуцената, затичемо га у једном новосадском кафићу где се уз штампу натенане информише о актуелностима.
За читаоце „Илустроване“ радо је поделио цртице из своје богате каријере.
Ако изуземо школске приредбе у вашем родном Руском Селу, први прави позоришни почетак вам је био у театру у Кикинди. Тад је та установа имала статус аматерског позоришта?
– Почео сам у Народном позоришту Кикинда давне 1967-68. сезоне и прва представа ми је била у режији Драгана Јовића. Ишао сам у средњу школу, и мислио сам онако успут да се бавим нечим. Фудбал нисам играо, па хајде онда у позориште. А невероватно је како смо у то време радили. Био је фантастичан тај аматерски ентузијазам. Рецимо, данима смо постављали декор, а ако путујемо негде, сами смо све утоварали у аутобус и камион. Остајали смо после пробе некад и до два- три сата ујутру. То је такав штимунг био да би нам позавидела и нека од већих позоришта. Имали смо изузетан ансамбл а то су све били аматери, људи који воле позориште. Бранислав Бане Шибул је био управник, а и редитељ Драган Јовић је имао много енергије. Свима који воле театар, који хоће да глуме и имају мало талента – давао је да направе нешто. Ја сам, рецимо, из Руског Села путовао бициклом у Кикинду на говорне вежбе код Јовића. Не само да бих научио да говорим, него и да ходам на сцени. Заврши се проба око 8-9 увече и ја ноћу, преко атара бициклом до Руског Села. Све то под условом да ми неко позајми бицикл, јер тад нисам имао свој.
У то време бележите и прве успехе, ипак, одлучујете се да убрзо пређете у Зрењанин?
– Тако је. Сећам се, те прве моје године, да смо били најбољи на Војвођанским сусретима. Победили смо на тим Сусретима и отишли на Хвар. Касније се тај фестивал преселио у Требиње и онда се деси 1973. година и једна од наших најбољих драмских представа “Злочин и казна”. Ја сам играо Раскољникова и на свим могућим фестивалима, од општинских, преко покрајинских, до републичких и савезних – ми смо побеђивали. Ипак, недуго после тога – отишао сам у професионалце, јер су ми то предложили неки редитељи који су ме гледали на сцени. Ипак ми је тада било тешко у Кикинди. Радио сам у Ливници као металостругар. До 3 сата поподне радиш и будеш изморен, јер тамо се радило на норму. Увек сам говорио да ко заради плату у кикиндској Ливници – тај је стварно зарадио. Дакле, увече од 6-7 сати, кад се мало одморим од посла, ишао сам на пробе које су трајале до 11-12 ноћу, а ујутру опет устајање у 5, па на посао. Тада сам већ био ожењен и сâм сам радио, супруга није била запослена, приватно смо становали и пола плате ишло је на станарину. Због свега тога сам једва чекао да одем било где. И дошао је позив из Зрењанина. Тамо сам већ после годину дана почео да играм главне улоге. Било је одмах приговора тамошњих старијих колега у стилу: “Чекај ти мали, тек си дошао, не можеш ти одмах да носиш репертоар”, међутим кад су ме редитељи видели, глумци могу да се буне, зна се чија је последња. Био сам тамо кратко, неких 5-6 година и одиграо десетак значајних главних улога. Занимљиво је да је тад тамо као статииста, средњошколац био и Бранимир Брстина, иначе мој Рускоселац. Његова мајка је мени била учитељица и врло често смо причали о томе. Волим што је направио велику каријеру, Брстина је сјајан.
Текст и фотографије Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању