На почетку разговора све делује као блага забуна око идентитета: Сверир Гуднасон живи у Стокхолму, каријеру је изградио у Шведској и свету, али се упорно враћа на оно што је суштински – „да, да, ја сам Исланђанин“. Рођен је пре 47 година у шведском граду Лунду где су се затекли његови родитељи, Исланђани. Још док је био беба вратили су се на Исланд где је Сверир одрастао. Када му је било дванаест опет су кренули за Шведску где је његов отац добио посао на универзитету.
Међутим, када су му се родитељи поново вратили на своје родно острво, Сверир је, још млад, готово студент, већ са две ћерке (данас их има три) остао у Шведској.
Управо тај осећај припадања и неприпадања обележава и његов повратак на Исланд, где је снимио филм „Љубав која преостаје“. Повратак није био једноставан. „Било је веома узбудљиво, али сам био и помало нервозан, јер је ово прва велика улога коју играм на исландском језику од своје једанаесте… заправо дванаесте“, каже, уз осмех којим као да покушава да умањи тежину тог повратка.
Као дете је глумио у Градском позоришту Рејкјавика у једној представи, а куриозитет је што је то позориште и отворено не само представом у којој је играо већ и реченицом коју је баш он изговорио на почетку комада.
– Сцена је била округла а око ње је била нека вода – каже глумац у разговору за наш лист. – Ја сам ходао изнад те воде по некој огради. Не могу да тачно преведем на енглески ту реченицу коју сам изговорио, али гласила би отприлике „Живим поред залива и две птице стоје на обали крај села“. После сам се преселио у Шведску и на неки начин изгубио везу са глумачким светом на Исланду.
Зато се повратак, како каже, осећао готово физички: „Волим да снимам на Исланду јер природа је таква да увек имам осећај како ми напуни батерије“. Филм му је то омогућио на свим нивоима – од рибарских сцена на мору до породичних тренутака и планинарења.
Без коња у Кану
Са редитељем Хлyинуром Пáлмасоном није се познавао раније, али одлука да прихвати улогу била је инстинктивна. „После десетак минута разговора, док ми је објашњавао како ради и какву визију има, помислио сам: желим да будем део тога иако још нисам ни прочитао сценарио“. Тај сусрет брзо је прерастао у сарадњу – најпре кратки филм снимљен готово успут, током одмора, а затим и дугометражни пројекат.
Временом је постао део нечега што сам описује као ретку врсту филмске заједнице. Премијера филма у Кану то је само потврдила: „Веома је необично да редитељ има премијеру у Кану, а да се на њој појави готово цела екипа, чак и жена која је радила кетеринг“! У тој готово породичној атмосфери, изостали су једино четвороножни глумци – пас и коњи. Разлог је, наравно, исландски: „Ако пас напусти земљу, не може да се врати без три месеца проведена у карантину, а коњи ако оду у иностранство никада се више не могу вратити“.
Гуднасонов лик Магнус у филму говори мало, што глумцу очигледно одговара. „Мислим да је мање текста боље за филм. А и мој лик није много причљив“. Он га описује као човека који је „између свега“, без јасног места – ни у породици, ни међу пријатељима рибарима. „Као да не зна где се налази у животу. Зато се много тога дешава у његовој глави“.
За такав лик припрема није могла да остане на теорији. Дане је проводио на бродовима, а током снимања и по неколико дана на отвореном мору. „Када би се рибари пробудили усред ноћи, око три ујутру, рекли би: време је да извлачимо мреже. Тада бих и ја устајао… у суштини сам радио исти посао као и они“.
На питање колико би се сам понео да је у ситуацији као Магнус, одговор долази без задршке: „Вероватно бих урадио исто… покушао да останем део породице, да помогнем у одгајању деце и да будем користан“. Затим додаје реченицу која савршено спаја озбиљност и апсурд: „Чак бих убио петла ако би то помогло“! Мисли на сцену из филма када му се бивша жена жали да је њихов петао напада и да га се плаши, па Магнус одлази ноћу да га убије, што изазива нове неспоразуме у филмској породици.
Певац у рукама
Хумор је Свериру, чини се, природно упориште. Када говори о породици из које долази – пуној политичара и банкара – кратко примећује: „Политичар и глумац и нису баш толико различити, зар не? Обојица лажу.“ И одмах додаје: „И банкари, такође“! Ипак, његов пут у глуму био је врло директан. „Родитељи су ми рекли, у реду, иди на глуму, али немој да затвараш сва остала врата. А ја сам управо то учинио – затворио сва врата“. Тек у позоришној гимназији у Шведској поново је почео да глуми, и ту је, како каже, „једноставно остао“.
Данас га највише занима супротан процес – како свести глуму на минимум. „Понекад се питам колико мало можете да урадите у једној сцени… колико суптилно нешто може да буде.” Експериментисање га је, признаје, понекад одводило предалеко „па све постане толико мало да практично нестане“.
У каријери је имао и необичне епизоде, попут улоге у филму „Омерта“ где је требало да игра Србина. Продукциони неспоразум довео је до апсурдне ситуације. Уместо шведских глумаца српског порекла они су ангажовали српске глумце који нису говорили шведски: „Месец дана пре снимања рекли су ми да морам да научим да говорим српски и довели ми учитеља“. Међутим, овај план је брзо пропао због пандемије, када српски глумци нису могли да дођу у Шведску, направљена је нова подела и Сверир није морао да учи српски. Данас, каже, од српског не памти практично ништа.
Иако паралелно ради и у позоришту, укључујући и адаптацију филма „Још једна тура“, где је играо лик који Мадс Микелсен тумачи у филму, рад испред камера му је и даље простор у коме највише истражује. Чешћи рад на Исланду више не делује као далека идеја. „Раније сам био помало нервозан… сада познајем много више људи“, каже он. Исланд из његовог живота никада заправо није ни нестао – породица је и даље тамо, као и летња кућа у коју се редовно враћа. Држава му је, у међувремену, доделила и својеврсно признање, нешто попут витешке титуле. „То је заправо почасна медаља јер Исланд нема војску, ако сте нешто постигли или на неки начин представили Исланд у свету. Недавно је председник Исланда био у посети Шведској и ја сам био на пријему у краљевској палати.“
На питање да ли га жене сада гледају другачије, одговара кратко: „Мојој девојци се то свиђа, да јој је дечко витез“!
– У професионалном смислу, планови су отворени. Има агента у Шведској и Великој Британији, радио је и у Канади са Вигом Мортенсеном на филму „Падање“, играо је најславнијег шведског тенисера Бјорна Борга у играном остварењу „Борг против Мекинроа“ који смо и ми гледали… То га не оптерећује, као ни позиви из Холивуда. Велике продукције, признаје, знају да буду досадне: „Седите у приколици сатима и чекате“. Насупрот томе, мањи филмови су „више као породично путовање“.
Можда зато и не чуди што из овог разговора најдуже остаје једна готово успутна опаска са снимања. Први пут је током снимања драме „Љубав која преостаје“ држао петла у рукама и приметио нешто необично: „Ако га померате, глава му остаје стабилна“. Застане, па дода идеју: „Могли бисте чак да ставите малу камеру на петла и користите га као стабилизатор камере.“ Предлог је, каже, већ изнео редитељу – „да снимање буде јефтиније..
Пише Срђан Јокановић