Његови таленат, образовање, садржај биографије и скромност нису у складу са славом имена које носи. Требало би свако да зна ко је Тим Блејк Нелсон после више од педесет филмова које је снимио у Холивуду или ван њега, неколико остварења која је режирао, бројних позоришних представа што их је написао и у њима глумачки бриљирао, низа награда освојених у целом свету и, коначно, једног романа објављеног прошле године под његовим именом.
Ипак, нема сумње да је лице Тима Блејка Нелсона (60) готово свима познато, можда још и од комедије браће Коен „О брате, где си“ (2000) где је играо са Џорџом Клунијем. Сећамо се и како је тамо певао нумеру „Сада у затвору“ која је највећим делом допринела да албум са музиком из филма освоји награду „Греми“.
Током протекле две деценије Нелсон је вешто балансирао између холивудских хитова попут „Сувишног извештаја“ са Томом Крузом, „Упознајте Фокнерове“ са Робертом де Ниром или „Линколна“ са Данијелом Деј-Луисом и уметничких остварења малог буџета као што су били „Сиријана“, „Рупе“ или „Бука и бес“. Наравно, млада генерација га обожава као члана Марвеловог универзума у коме је играо лудог доктора Семјуела Стернса у филмовима о „Невероватном Халку“.
Греси из младости
Нови сусрет са Тимом имао сам у Локарну где је био члан жирија и где је приказан његов последњи филм „Бенг Бенг“, драма у којој игра бившег боксера Бернарда „Бенг Бенга“ Рожиског чија је жеља да исправи грешке што их је починио у прошлости.
Први сусрет имали смо у Кану 2000. године где је он дошао као, углавном већини, непознати глумац у новом делу већ славне браће Коен „О, брате, где си“. У ишчекивању интервјуа са Џоелом и Итаном Коеном, домаћица тих интервјуа ми је љубазно понудила да у међувремену урадим и разговор са једним од главних глумаца у том остварењу Тимом Блејком Нелсоном. „Дођавола“, помислих, „шта ће ми он“, посебно пто сам имао још мало траке за тај дан интервjуисања канских ведета. У то време се радило са старинским касетофонима-диктафонима који су користили траке.
Ипак, кад се мора, мора се, али решио сам да ne бацам узалуд ту траку већ да интервју записујем оловком. Као записујем. У једном тренутку, на почетку разговора, симпатични и предобри глумац родом из Оклахоме, примети: „Занимљиво, ово ми се никада није десило да неко записује интервју, а данас сте ви други новинар који то ради!“ Упс, помислих, још некоме је пре мене „понестало траке“. Сазнао сам касније да је тај новинар владао стенографијом (брзим писањем) и да је заиста тако радио интервјуе, а ја сам моје ћаскање са Тимом „да-ми-прође-време“ само овлаш бележио, ћирилицом наравно, да он са друге стране малог округлог стола не би могао ни да наслути да ниједна реченица нема везе са претходном.
На крају, беше ми жао што се тако десило. Често сам мислио о том мом „греху из младости“ и сада се чинило као идеална прилика да га после четврт века исповедим особи о коју сам се огрешио. Али, времена не бејаше довољно, пола сата интервјуа прође очас посла. До неке следеће прилике.
Садашњи интервју водили смо у једном од салона хотела „Белведере“ у Локарну имајући на уму две ствари – повећи број вестерна које је снимио последњих година, нову драму „Бенг Бенг“, као и повратак на велика врата у прву лигу Холивуда захваљући новом филму „Капетан Америка – врли нови свет“ који ће се почетком наредне године наћи у биоскопима.
Боравак у Москви
После тако велике каријере и огромног искуства, како данас бирате улоге, изгледа да не грешите, судећи према реакцијама гледалац и критичара?
– Зависи то од више ствари, али у овом тренутку то најчешће треба да буде улога без које не бих могао да живим, да тако кажем. На пример, следећа улога ће ми бити мала, али осећам да ће филм у коме је играм бити велики, важан. Снимаћу само пет дана, али је улога занимљива, захтева и певање, снимаће се у Будимпешти где никада до сада нисам био, тако да има много разлога због којих сам желео тај посао. Волим да снимам филмове у Источној Европи, раније сам био у Бугарској и у Санкт Петерсбургу, у Србији још нисам. У Москви сам кратко студирао. Оно што хоћу да кажем је да није важна величина улоге већ више прилика да будем део филма који помера границе и пише историју или да је то лик какав нисам раније играо, да ми доноси другачије искуство од свега што сам до тада радио, а баш је то била ситуација са филмом „Бенг Бенг“. Тај филм ми је био велики изазов и прихватио сам га чим сам схватио да могу то да одиграм, да нећу упропастити редитељеву идеју, а то је најгори осећај који постоји у овом послу, бар за мене. Ако осетим да у сваком тренутку могу да будем ту за редитеља, то је изазов. Никада нисам био од глумаца који извољевају и праве проблеме на снимању, траже ово или оно, касне и лоше утичу на екипу. Виђао сам такве колеге и никада их нисам разумео. Увек сам се бринуо само о томе да урадим свој посао онако како га је режисер замислио.
Шта сте студирали у Москви коју сте споменули?
– Као студент универзитета Џулијард имали смо на трећој години студентску размену и ја сам отишао у Москву на месец дана 1989. да студирам Чехова.
Позориште је било ваша прва љубав а, колико видимо, редовно му се враћате као драматург, режисер или глумац. Која је била прва ваша професионална улога?
– У „ Ричарду Трећем“ у Централ парку у оквиру фестивала „Шекспир у парку“. Дензел Вашингтон, који је управо био добио првог Оскара, играо је насловну улогу, а мени је припаао лик другог убице, мала али смешна улога. Ричард унајмљује убице да ликвидирају Кларенса заточеног у кули који убеђује своје џелате да га поштеде и то је једна духовита сцена. Али, прва заиста значајна професионална улога је била је у комаду Керил Черчил „Луда шума“, о револуцији у Румунији и збацивању диктатора Чаушескуа. Керил и редитељ Марк Дејви су развили причу уз помоћ студената Централне школе драме у Лондону. Сви заједно су ишли у Букурешт и тамо се повезали са студентима глуме. Направили су представу на основу посматрања и импровизације. Прво у Лондону, а онда су је пренели у Њујорк 1991. где су играли амерички глумци. Била је и Калиста Флокхарт у подели. То сматрам почетком моје каријере.
Лажни ауторитети
Да ли је било периода када нисте имали времена за позориште?
– Јесте, али то није било само зато што сам желео да зарадим више на филму или телевизији. Када смо жена и ја добили децу, рад у позоришту је за мене био мање прихватљив од рада на филму, јер би то значило да не бих био са децом током вечере или у прилици да их ставим на спавање и пожелим лаку ноћ. Пошто бих се касно враћао кући, вероватно бих дуже спавао ујутру па их ни тада не бих виђао. Као да нисам ту. Размишљали смо да ако већ морам негде да будем ван куће, онда је боље да будем тамо где се више зарађује, а не у позоришту где се уопште не зарађује, и где бих био одсутан неколико дана, а не из вечери у вече недељама и месецима. Такође, имао сам жељу да једног дана и сам режирам филмове, а пошто нисам студирао режију, једина прилика да научим нешто о томе била је да што више глумим и учим на лицу места, од искусних режисера. Учио сам од свакога, од браће Коен и Стивена Спилберга до Теренса Малика и дебитаната са свежим идејама. Моје очи и уши су биле нон-стоп отворене. Као особа која ствара нова дела мораш да будеш отворен за најнеобичније људе који долазе са најнеобичнијих места, да чујеш оно што имају да кажу или видиш оно што раде.
И не плашите се да пробате различите ствари?
– Мислим да једна уметничка форма храни другу и верујем да ме писање романа може учинити бољим редитељем, као што ми је искуство писања позоришних представа помогло у писању романа, а режирање филмова обогатило као глумца. Али, бити део жирија на фестивалу је нешто посебно, привилегија да током осам дана видим 16 филмова из свих крајева света, да будем изложен утицају толиких култура и талената. Оно што сам видео у Локарну чини ми се као да филмови имају заједничку нит, а то је да се баве радничком класом, односом радника и послодаваца и то на веома различите начине.
И ви потичете из радничке породице, па су вам те теме блиске?
– Отац ми је био геолог, а мајка активиста, филантроп. Радничка класа Америке углавном се састоји од имиграната. Моји родитељи су имигранти јеврејског порекла Породица мог оца стигла је из близине Маријупоља, део мајчине породице стигао је са границе Пољске и Украјине, а део из Немачке.
Имате украјинско-руске корене, како гледате на рат који се тамо дешава?
– (размишља неколико секунди) Генерално сам песимиста, јер је за мене тешко да будем оптимиста у било којој ситуацији где постоји рат. Нисам ни пацифиста. Да су западни савезници били пацифисти у Другом светском рату данас бисмо имали сасвим другачију Европу. Мислим да бих свој политички став радије изражавао кроз изборе које правим у свом послу, него да говорим оно што би неко желео да чује од једног глумца о ономе што нема везе са тим. Мислим да појављивање у филмовима или на телевизији даје о глумцима лажну слику ауторитета и не видим да било ко од нас може боље да говори о нашем свету ван онога што му је професија и што ради најбоље.
Утицај Серђа Леонеа
Једна од ваших најбољих новијих улога, по мени, је у вестерну „Стари Хенри“. У последње време често вас виђамо на Дивљем Западу. Одакле та љубав?
– Одрастао сам у области која је била део тог Дивљег Запада, а први редитељ од кога сам научио нешто о филму као уметничкој форми био је Серђо Леоне са својим шпагети-вестернима. Преко њих сам и заволео филм. Такође, мислим да је вестерн најоригиналнија форма уметности настала у Америци и волим да будем део тога. Друго, вестерн је ушао и у кинематографије многих других земаља и јако је занимљиво гледати као се цео један жанр прилагођава различитим културама. Утицао је и на гангстерске филмове, па велики део опуса Гаја Ричија има корене на Дивљем Западу. Затим, вестерн не мора да кошта сто милиона долара, добар филм тог жанра може да се сними и за милион и двеста хиљада долара, као што је био „Стари Хенри“. На крају, вестерн се као жанр обнавља и изнова рађа са сваком новом генерацијом аутора. То је јако узбудљиво и желим да будем и део тога. У новембру ћу у Шпанији снимити још један вестерн у режији Гиљерма Наваре, на енглеском језику. Говори о моћи оружја, шта се дешава када се оно инфилтрира у једну заједницу и корумпира људе. Помажем и око продукције тог филма.
Управо сте завршили снимање четвртог наставка „Капетана Америке“, филма који милиони обожавалаца овог стрипског и филмског јунака ишчекују. Ви опет играте добро познати лик злог доктора Семјуела Стернса?
– Он се први пут појавио у оригиналном филму „Невероватни Халк“ са Едвардом Нортоном. Готово 20 година сам чекао да се вратим тој улози и мислио сам да се то никада неће десити. Одједном је зазвонио телефон и агент ме је питао да ли бих се вратио Марвеловом универзуму. Нисам знао шта то значи, надао сам се да је реч о филму, а не ТВ серији које излазе из „Марвел продукције“ у великим количинама, јер ја сам старомодан и више волим филмове. Продуценти су ми рекли да је реч о четвртом филму „Капетан Америка“ у коме ћу играти др Стернса познатијег као Вођа. Смислили су добар сценарио и разлог због кога је Стернс толико дуго био одсутан из тих Марвелових прича. Не смем много да откривам, али верујте ми да мој доктор није губио време свих ових година.
Какав је био повратак у Марвелов свет стрип јунака?
– За ових 18 година сам остарио, али сам бољи глумац него што сам био. Говорећи о оним изазовима с почетка интервјуа, мислим да тог изазова не би било да је овај филм снимљен само пар година после „Невероватног Халка“. Овако је боље. Видећете. Сценариста и редитељ су баш доста урадили да филм буде чврст, озбиљан и да Капетан Америка, поред Логана, буде међу најбоље утемељеним ликовима међу свим Марвеловим јунацима.
О Сократу све најбоље
Ваша три сина су сада одрасла, али када су у тинејџерским годинама схвазили да им је отац супер(анти)херој?
– Чак иако данас имају 25, 21 и 19 година и даље воле те филмове. Најмлађи, који је изузетно паметан и студира међународне односе на добром факултету, који је имао све одличне оцене у средњој школи и за кога верујем да ће имати сјајну каријеру, имао је само једну жељу када је чуо да идем на манифестацију Комик Кон у Сан Дијегу (годишња Конвенција стрипова и филмова рађених по њима) – да га поведем са собом и да прошета црвеним тепихом. У Сан Дијегу је опет постао дете. То волим код Марвелових филмова, они славе магију филма, поново буде децу у нама. Када сам снимао „Халка“ мислим да је само најстарији син био довољно стар да разуме о чему се ради и био је одушевљен. Како је друго двоје стасавало и почело да прати Марвелов каталог постали су озбиљни обожаваоци тих филмова и серија. Пре 20 година требало је да режирам филм али је посао пропао. Питао сам агента да ми нађе било какву улогу да премостим некако то лето. После пар дана ме је назвао и рекао да радим наставак дечјег играног филма „Скуби Ду 2“. То није била понуда коју сам очекивао. Стајао сам у дечјој соби и наглас изненађено понављао: „Скуби Ду? Скуби Ду 2“? Син, који је тада имао седам година, погледао ме је и одушевљено питао: „Можеш да будеш у Скуби Ду 2? У филму“? Како сам могао да не прихватим?! Драго ми је што је тако испало, јер сам у филму имао реченицу која је постала позната.
Има ли филмова које нисте снимили због других обавеза и кајете се због тога?
– „Догвил“. Снимао сам филм у Санкт Петерсбургу. Жена и ја смо се договорили да ћемо, после напорне године и тог филма узети одмор и бити неко време код куће. Хтели смо да имамо још једно дете. Међутим, позвао ме је агент и рекао да славни редитељ Ларс фон Трир жели да ме види у Шведској да разговарамо о мом учешћу у филму. Супруга ме је подсетила на наш договор. Шта да вам кажем, у браку смо већ тридесет година! Можда тако можете да разумете зашто сам рекао „не“ филму који ће постати култни. Ипак, ствари су дошле на своје место, јер сам у Америци добио понуду да радим „Рупе“, филм који можда у Европи није толико познат, али ме у Америци многи и данас по њему препознају. И десило ми се да ми браћа Коен понуде улогу у делу „Нема земље за старца“ и ја од улоге одустанем у моменту када сам дошао до пробе костима, јер су ми се датуми поклопили са филмом који је требало да режирам. Убрзо ће ствари око мог филма пропасти и тако сам остао и без једне и без друге ствари.
Како превазилазите такве ситуације? Не падате у депресију?
– Овај последњи случај ми је баш био тешко пао, али ми је Френсис Мекдорманд, глумица и супруга Џоела Коена, рекла да када се то деси мораш да идеш даље и не жалиш за пропуштеним приликама. Лако је рећи тако нешто, али она је то казала из свог искуства. Одбила је поменуте „Рупе“ о којима сам говорио, а када је видела филм зажалила је и то и данас памти. Шта следеће имате у плану, поред вестерна о коме сте говорили?
– Снимићу ускоро један мјузикл о коме не могу сада да причам, а волео бих да екранизујем позоришну представу „Сократ“ коју сам ја написао пре пет година и изведена је у једном позоришту ван Бродвеја, у Њујорку.
Волите и античко време, не само вестерне? Прочитао сам негде да сте у целој екипи филма „О брате, где си“ били једини ко је прочитао Хомерову „Одисеју“, на којој је то остварење засновано?
– Ако тако кажу… али филмови на тему античког доба не могу да буду јефтини. Ја имам идеју око тога како овај треба да изгледа у смислу сценографије, костима, светла, да заиста представља период Бронзаног доба у Атини, период 5. века пре нове ере и да то не буде као у досадашњим филмовима којима доминирају ратници, оклопи, мачеви, тоге, сјај и гламур, свет у коме је све лепо или узбудљиво. Моја Атина тога доба била би исцрпљена ратовима против Спарте, којом је харала куга, где су политичка превирања стална, којим често влада тиранија, а не демократија и где једна трећина становника страда од болести и у ратовима, где житељи нису нашминкани за биоскопске гледаоце већ имају црно испод ноктију.
Пише Срђан Јокановић