Дипломирала је на Академији уметности у Новом Саду, а то према њеним речима значи и свеобухватно сценско образовање. Зато у Александрином портфолију можемо прочитати да се поред глуме успешно бави и плесом, сценским покретом, кореографијом… Све то објединила је у једну монодраму која је премијеру имала крајем прошле године у зрењанинском позоришту “Тоша Јовановић”. Александра је уз помоћ својих сарадника на сцену поставила интерактивну моно-корео драму “Да ли сам ти икада рекла?”, која, како се наводи, на храбар а истовремено и нежан и едукативан начин третира проблеме нарушавања телесних граница код деце.
Да ли вам се чини да позоришта која нису престоничка врло тешко се изборе за пажњу изван свога града?
– Из личног искуства могу да кажем да се не борим за своје место под сунцем. Некако од малена сам хтела да се бавим глумом и бавим се тим послом већ много година, и не мислим да за мене нема места. Оно што је најважније, радим са људима који су ми инспиративни, добри, од којих могу да научим, с којима могу да стварам, да одем корак даље од онога докле сам до сада стигла, и где год се укаже таква прилика ја се одазовем на такав позив. Имам ту срећу да сам у Краљевачком позоришту, које је моја кућа и које је било и мој први сусрет са позориштем. У том театру имам прилике које ме радују и које ме подржавају на мом глумачком путу.
Краљевачки ансамбл је мали, али имате врло богат репертоар. Некад је нужна и помоћ са стране кад играте ансамбл-представе?
– Да. Нас тренутно има сада седморо. Ако то текст и број улога захтевају помоћ, онда да.
Краљевчани воле да кажу да се у њиховом крају говори чистим српским језиком, без искварених акцената. Да ли су у праву?
– Нисам сигурна (смех). Ми заправо имамо доста акцената који нису према стандардном српском књижевном језику и акцентуацији, тако да остаје нам да се трудимо да говоримо што правилније.
Снимали сте доста. Да ли је данас дошло до благог смањења продукције, да ли и ви то осећате?
– У неком мом идеалном, замишљеном свету, ти пројекти, односно снимања, можда би још озбиљније требало да се схвате. Свака особа која је део екипе, с правим разлогом треба да је ту, зато што баш она може да допринесе том пројекту. Тако да ја као глумица нисам погодна баш за сваку улогу, мој хабитус или мој начин можда не одговара свима. Можда у свим улогама не могу да дам баш оно што би било квалитетно, велико, битно или дубоко. Тако да не мислим да треба да будем у свим пројектима, али мислим да у онима у којима бивам, мора да буде баш то – апсолутно поклапање, у смислу да је мени на мом истраживачком глумачком путу занимљиво то да радим.
Урадили сте монодраму “Да ли сам ти икада рекла” на једну врло осетљиву тему. Какве су реакције?
– Ради се о моно-корео драми за младе и одрасле која говори о сексуалном злостављању деце. Та тема је врло озбиљна и недовољно заступљена ако се зна колико се таквог насиља дешава деци, младима и одраслима. Тим ове драме није велики: Соња Петровић као редитељка, Јована Ракић као кореографкиња, Александра Јовановић као драматуршкиња која је и писала текст који се чује у представи, потом Ненад Којић који је радио музику и аудио материјале, као и Јелена Сокић која је била наша психолошка подршка током рада на овој представи. Одабрана екипа људи који сви имају разлог зашто баш овом темом желе да се баве – да се баци макар још мало светла на то поље које није баш довољно истражено – сви знамо колико се често дешава такво злостављање, а врло вешто се прикрива. Често је жртва члан истог домаћинства као злостављач. Или особа врло блиска породици. Управо се због тога ћути. Много је магле, незнања и збуњености везано за ту тему. Парадокс је да друштво као фол разуме жртву, а онда је осуди што није раније пријавила насиље, што се није одбранила, што је уопште била жртва. Крива је што је уопште нападнута!? Имамо и онај део људи који разумеју и саосећају, а често су и сами нешто слично прошли, али ми се опет чини да сви као заједно не радимо довољно на томе да сачувамо једни друге од таквих дешавања.
Пише Немања Савић
Фото Немања Антонијевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању