Ана је Београђанка по мајци, обожава Саву и Дунав, атмосферу Београда, али јој је Холивуд највећа инспирација од када зна за себе. Као шеснаестогодишњакиња је заиграла у култном, Оскаром овенчаном филму, „Велика лепота” Паола Сорентина, прошле године је снимила филм „To feel human” са режисером Јунпеи Сузукијем који је ове године добио награду од Медитеранског филмског фестивала за режију, играла је и поред Вилијама Дефоа… а недавно је дипломирала на престижној филмској Академији у Лос Анђелесу
Када је заиграла у ремек делу модерне европске кинематографије, у филму „Велика лепота” (La Grande Belezza) који је 2014. године био окићен престижним Оскаром, Ана Луиза Капаса је имала само 16 година. Млада глумица невероватне лепоте играла је у овом филму малу али веома значајну улогу – Елизу, једино лепо и светло сећање главног јунака Џепа, припадника високог римског друштва, новинара и писца, прву и најлепшу љубав његовог живота. Редитељ Сорентино је у Ани препознао мешавину словенске и латинске лепоте, аристократске црте лица са меким одсјајима и посебном свежи ном. Али, наравно, и велики таленат те јој је одмах пружио шансу да ста не испред његове камере, учини овај филм још лепшим, а своју биографију обогати у старту филмом за којим је цео свет полудео. Радити са Сорен тином као тинејџерка била је велика привилегија.
– Он је напросто магичан – каже Ана. –Али је и такав перфекциониста у исто време да изазива дивљење. Сећам се да смо финалну сцену у филму где главни глумац покушава да ме пољуби, а ја окрећем главу од њега, чекали да снимимо пуна три сата јер је редитељ желео буквално идеално светло за сумрак. А сцена траје само неколико секунди. Такође смо снимали још сцена на том истом острву Ђиљи у Италији, код једног светионика на стенама, по врелом летњем дану по невероватно високим температурама. Сорентино је толико био фокусиран на снимање, на своје визије тих сцена да није ни слушао наше сугестије о врелини и ни једног тренутка није хтео да одустане. Увече је цела екипа имала температуру, неки су и повраћали јер нису имали где да се сакрију од сунца током дана. А сећам се и нашег првог сусрета када сам дошла код њега на аудицију. Отворила сам врата, ушла у просторију у којој је он седео за једним великим столом и пушио цигарилос док је на зиду иза њега великим словима писало „Забрањено пушење”. Тада сам се насмејала у себи и то „кршење правила”, као и његова ноншаланција били су ми веома симпатични.
Иначе, Ана Луиса је, по мајци, са ових простора. Београђанка. Њена мама Драгана Куњадић Капаса је као веома млада девојка напустила свој родни град и преселила се да ради као модел у Милану. Убрзо је добила значајне послове, радила за највеће светске модне куће, а неко време је, захваљујући својој природној софистицираности, некој чудесној лепоти којом је зрачила, била и муза чувеног Ђорђа Арманија. Анин отац је Италијан, Енио Капаса, један од најбољих креатора италијанске али и светске модне сцене, творац и власник бренда „Costume National”, па је лепота Ану пратила на сваком кораку током њеног одрастања.
Наставак можете прочитати у броју 3101.