Гостујући на Медитеранском филмском фестивалу на Малти, где је одржала мастерклас посвећен својој каријери, глумица се вратила на пут који је одвео од детета из малог холандског града до једног од препознатљивих лица савременог Холивуда. Наш новинар је на лицу места слушао како говори о својој тврдоглавости, избору образавања уместо славе, борби са редитељима у жељи да им каже своје мишљење, дизајнирању сопствених костима, остајању ван домета друштвених мрежа и улогама које су је прославиле, од девојке Џемса Бонда у “Златном оку” до суперхероја Џин Греј у серијалу “Иксмен”
Рођена 5. новембра 1964. у Амстелвену, у Холандији, одрасла је уз две сестре – редитељку Антоанет И глумицу Марјолајн, у породици коју описује као “окружење снажних жена”. Пре него што је постала глумица, била је успешан међународни модел, али је читаву каријеру градила покушавајући да побегне од етикета – прво од оне „лепе манекенке“, а затим од титуле „Бонд девојке“ након незаборавне улоге Ксеније Онатоп у филму „Златно око“. „Нисам желела да будем једна од тих жена које постоје само да би биле украс у Бонд филму“, говорила је Фамке. Од серијала „Иксмен“ до трилогије „96 сати“, од рада са великим холивудским ауторима до сопственог редитељског дебија, Јансенива је остала верна идеји да глумац мора стално да се мења и истражује свет око себе. На Малти је говорила управо о тој борби за креативну слободу, о преласку из света моде у филм, о женама које су је инспирисале и о потреби да, чак и после више од три деценије каријере, и даље прихвата изазове.
Ипак, пут до тих улога није почео сном о Холивуду. Напротив, Фамке каже да као дете није ни размишљала о глуми, нити је долазак у Америку био део неког великог плана.
– Одрасла сам у малом граду у Холандији, а тамо се није учило да треба да сањаш велике снове. То једноставно није био део наше културе. Имала сам реална очекивања од живота. Мислим да се један од тренутака који је највише одредио мој пут догодио још када сам била веома млада, у школи. Са дванаест година морали смо да одлучимо којим путем ћемо кренути – према језицима или према математици и природним наукама. Имала сам наставника науке који је пред целим разредом рекао нешто попут: “Девојке не разумеју природне науке, то није за њих”. И тада сам помислила: добро, сада ћу да вам докажем да нисте у праву. Иако су језици заправо били моје интересовање, одлучила сам да кренем путем науке само да бих доказала том човеку да греши”.
Борба против стереотипа
Та одлука одвела је на потпуно неочекивану страну. Завршила је средњу школу, а затим уписала економију на Универзитету у Амстердаму – и врло брзо схватила да се налази на погрешном месту.
„Мрзела сам оно што сам учила. Брзо сам схватила да сам изабрала погрешан пут. Једног дана сам ходала улицом и пришао ми је агент за моделе. Питао ме је да ли бих желела да се бавим манекенством. Никада нисам размишљала о томе. То није био део мог плана, није био мој сан. Али, у том тренутку сам помислила: шта ја заправо радим са својим животом? Студије економије очигледно нису место на којем треба да будем. Прихватила сам и од тог тренутка све се променило. Почела сам да радим широм света, да путујем. Од 18. године живела сам готово номадски – ишла сам из земље у земљу, упознавала различите културе, људе, начине живота. Схватила сам да је путовање оно што заиста волим“.
Манекенство јој је, каже, први пут отворило врата света за који није ни знала да постоји. Није га доживљавала као коначан избор, већ као прилику да упозна живот изван граница које је до тада познавала.
– Волела сам Париз, Лондон, Рим… било које место где сам могла да одем. Тада је било много посла, много ревија и кампања. Схватила сам да ми манекенство даје слободу – зарађивала сам новац, могла сам да путујем и да упознајем свет. То ми је дало могућност да застанем и запитам се: добро, сада када имам ову прилику, шта заправо желим од живота? Никада нисам желела да будем модел. То ми се једноставно догодило. И данас сам веома захвална због тога, јер ми је омогућило да веома млада постанем самостална и да видим много више него што бих иначе видела.
У Паризу је њена каријера неочекивано експлодирала. Агенткиња Фабијен Мартин из агенције ФАМ почела је да је шаље на аудиције. Када је са 22 године стигла у Њујорк, било јој је јасно да манекенство није њен крајњи циљ. Желела је да се опроба у глуми, али је била свесна стереотипа који је пратио жене из света моде које прелазе пред филмску камеру.
– Нисам желела да будем само још једна ‘манекенка која је постала глумица’. Зато сам рекла свом агенту да одлазим у манекенску пензију и да се враћам у школу. Уписала сам Колумбија универзитет и тамо дипломирала књижевност и креативно писање. Новац који сам зарадила као модел омогућио ми је образовање које никада раније не бих могла да приуштим. Тамо сам похађала и часове филма код професорке Анет Хинсорт. То ми је отворило потпуно нови свет – историју филма, начин на који су се филмови развијали, све од раних почетака до савременог доба.
Паралелно са студијама почела је да похађа часове глуме код Харолда Гускина, једног од најцењенијих глумачких професора тог времена. Управо он ће, каже, имати пресудан утицај на њен поглед на глуму.
– Харолд је променио све за мене. Написао је књигу која се зове “Како да престанеш да глумиш”, и мени се тај наслов одувек допадао. Његова идеја није била да се претварате да сте неко други, већ да будете потпуно присутни у тренутку у коме нешто радите. Говорио је: не размишљај о следећој сцени, следећој реченици. Буди ту, од тренутка до тренутка. Када данас гледам глумце које највише ценим, то су они код којих не видите труд око улоге коју имају. Не видите технику. Они једноставно постоје у лику. Они су непредвидиви, не знате куда ће отићи. То је оно што ме је Харолд научио.
Девојка тајног агента
Та лекција остала је основа њеног рада током целе каријере – идеја да глумац не треба да контролише сваки тренутак, већ да пронађе истину лика. – Највећа ствар коју сам научила од њега јесте да се сами себи склоните са пута, да не покушавате да контролишете све, већ да се посветите тренутку у коме се налазите. Тек сада, много година касније, разумем колико се та лекција не односи само на глуму већ и на живот.
Први њени глумачки кораци били су испуњени одбијањима, чекањем и покушајима да се избори са предрасудама које су је пратиле због претходног живота у свету моде.
– Прве аудиције биле су заправо школа одбијања. То је оно што морате да научите као глумац – да прихватите да ћете много чешће бити одбијени него што ћете добити посао. То одузима много времена и енергије. Уђете у просторију и људи већ имају неку идеју о вама само на основу тога како изгледате. Некада једноставно не можете да се борите против тога. Због тога су ти први дани били тешки. Али, имала сам и среће. Чак и проналажење агента, што је за многе глумце највећа препрека, мени се догодило на необичан начин.
Њена прва велика помоћ дошла је од неочекиваног извора. Глумац Брус Вилис видео је рекламу за шампон у којој се појавила и заинтересовао се за њу када је тражио партнерку за филм “Соко са Хадсона”.
– Он је видео рекламу која је тада још ишла на телевизији и питао: Ко је та девојка, да ли има агента? Неко је затим питао Харолда Гускина да ли радим са агентом, а ја га тада нисам имала. На крају нисам добила ту улогу, али сам преко целе те ситуације добила агента. То је био први велики корак. После тога сам наставила да идем на аудиције и да будем одбијана, али онда сам добила улогу у малом, независном филму “Очеви и синови” са сјајном екипом – са Билом Пулманом, Семјуелом Л. Џексоном и многим другим одличним глумцима. И сећам се тренутка када сам први пут изашла на снимање и помислила: то је то. Ово је оно што желим да радим.
За разлику од гламурозне слике коју публика често везује за глуму, оно што ју је привукло било је управо супротно – заједнички рад, дисциплина и осећај припадања екипи.
– Није било нимало гламурозно, што ми је заправо било дивно. Снимали смо негде на обали Њу Џерсија, у прилично запуштеном делу. Долазили су по мене у четири ујутру, одлазили смо на сет и били окружени стотинама људи који заједно покушавају да направе нешто. То ми се допало. Та сарадња, тај осећај да сви раде са истим циљем.
Један од најранијих великих тренутака у њеној каријери стигао је са филмом “Златно око”, првим филмом о Џејмсу Бонду са Пирсом Броснаном у улози агента 007. За Јансенову, која је тада још била релативно нова у свету филма, та аудиција је била застрашујуће искуство.
– Снимала сам тада неки други филм за студио МГМ који стоји и иза филмова о Џемсу Бонду. Неко ме је ту видео И позвали су ме на аудицију. На крају сам била међу последње три или четири глумице које су разматране и отишла сам у Лондон на пробу са Пирсом Броснаном. Никада раније нисам радила пробу пред камерама. То је у суштини мала верзија правог снимања – направе део сценографије, ту су камера, редитељ, реквизити, цела екипа. Требало је да играм Рускињуи да говорим енглески са акцентом. Нисам спавала целу ноћ од нервозе.
Стидљива опасница
Ипак, управо се тада ослонила на оно што је научила од Гускина – да не покушава да контролише сваки детаљ. „На крају сам само пустила ствари да се догоде. Све оно што ме је Харолд учио понела сам са собом. Нисам покушавала да будем савршена. Само сам била у тренутку. И онда се све отворило – добила сам улогу.“
Лик Ксеније Онатоп био је другачији од многих претходних Бондових јунакиња. Иако је филм и даље припадао традиционалном свету овог серијала, Фамке је желела да лик има више од функције романтичног додатка главном јунаку.
– Одрасла сам уз Бондове филмове јер их је мој отац волео. Знала сам какав је тај свет и била веома свесна начина на који су жене у тим филмовима често биле приказиване. Долазим из породице снажних жена. Та идеја женског оснаживања била је нешто што је пратило мој живот још од оног тренутка са наставником у школи који ми је рекао да девојке не разумеју науку. Нисам желела да моја прва велика улога буде само још један пример жене која постоји због мушкарца. Желела сам да то буде почетак каријере која ће трајати.
Због тога се, каже, често борила за детаље који су јој били важни, чак и када је била млада глумица на великом студијском филму.
– Данас, када погледам уназад, питам се одакле ми је тада долазило толико самопоуздања. Нисам имала велико искуство, а била сам на огромном филму и говорила: чекајте, ово није оно што желим за овај лик. Редитељ Мартин Кембел је, из практичних разлога, често снимао само одређене делове сцене. На пример, требало је да сними крупан план пиштоља, а ја сам рекла: ‘Чекајте, зар нећете снимити моје лице?’ Он је рекао: ‘Не, сада радимо само пиштољ.’ А ја сам рекла: ‘Не, мислим да овде постоји нешто више.’ Показала сам шта желим и цела екипа је почела да се смеје. Онда је Мартин рекао: ‘У реду, хајде да снимимо и то’. Да нисам инсистирала, тај тренутак можда никада не би завршио у филму – чињеница да Ксенија ужива у томе што је опасна, што има ту мрачну страну. Драго ми је што сам тада имала храбрости да то изгурам.
Једна од најпознатијих сцена из “Златног ока” јесте она у купатилу, у којој Ксенија показује необичну мешавину хумора, сексуалности и насилне енергије. За Јансенову је то био велики лични изазов, посебно зато што је приватно била веома повучена особа.
– Од тренутка када сам добила улогу помислила сам: идем до краја, даћу све што могу да овај лик буде запамћен. А занимљиво је да сам као дете била невероватно стидљива. Када би неко дошао у нашу кућу, ја бих се сакрила испод кревета. Толико сам била повучена. Зато је за мене сцена попут те била огромно превазилажење сопствених граница. Сваки пут када у животу победите неки страх, то је невероватно ослобађајуће искуство.
Током снимања те сцене догодила јој се и повреда коју екипа у почетку није ни приметила.
– Сломила сам ребро током те сцене. Зидови су били обложени и Пирс је требало да ме баци према зиду. Он се прво уплашио и рекао како не жели да ме повреди,а ја сам му одговорила да не брине јер су зидови тапацирани. Али када ме је бацио, одмах сам знала да нешто није у реду. Нисам могла да говорим, нисам могла да дишем. Морали смо да зауставимо снимање јер нико није знао шта се дешава. Ипак, наставили смо касније, а тек неколико месеци после, када сам се вратила у Њујорк, сазнала сам да је ребро било сломљено.
Бег из кутије
Успех “Златног ока” донео јој је оно што сваки глумац прижељкује – познато име и могућност да бира шта ће радити. Али, за Фамке Јансен тај тренутак је истовремено донео и нову борбу. Као што је раније покушавала да побегне од етикете „манекенке која жели да постане глумица“, сада је морала да се избори са новом кутијом у коју је индустрија покушавала да је смести – „Бонд девојка“.
– Врло брзо научите да иза сваког Бондовог филма постоји машина за промоцију каква не постоји ни у једном другом серијалу. Још током прве недеље снимања, пре него што сам уопште стигла на локацију, имали смо конференцију за штампу са стотинама новинара, интервјуе, округле столове… Све је било огромно. А онда, када филм изађе, одједном постајете део тог великог света. За мене је то било посебно компликовано јер сам стално прелазила из једне етикете у другу. Прво: ‘она је модел који сада глуми’. Онда: ‘она је Бонд девојка’. И стално сам имала осећај да морам да изађем из неке кутије у коју су ме други ставили.
Управо због тога, одбила је велики број понуда које су се углавном ослањале на њен изглед и успех тог филма. Желела је да покаже да може много више од једне врсте улога. Њен избвор је био “Град индустрије” са Харвијем Кајтелом
– То је била потпуно другачија ствар. Мој лик је био жена из сиромашног окружења, радила је као касирка у супермаркету, ни трунку гламура није имала. Отишла сам чак да купим костим за ту улогу, целу униформу касирке. Сећам се да сам се осећала као да сам на маскенбалу. Али помислила сам: управо то морам да урадим. Морам да се борим за нешто другачије.
Посебан изазов био је да убеди Харвија Кајтела, глумца познатог по изузетно захтевном односу према послу, да иза њеног претходног имиџа манкенке и Бонд девојке постоји нешто више. „Мислим да је он, као и многи други људи, прво видео само оно споља. Била сам модел, била сам гламурозна, па су људи аутоматски претпостављали одређене ствари о мени. Мислили су да долазим из неког богатог света, а то уопште није била моја прича. После ми је признао то и рекао да сам одлично одглумила најзахтевнију сцену”.
Та потреба да стално излази из унапред задатих оквира постала је једна од главних нити њене каријере.
– Мислим да је то била константа мог пута – стално излазити из кутија у које желе да те упакују, стално доказивати себи и другима да могу нешто друго. Никада нисам желела да бирам најлакши пут. Можда бих зарадила много више новца да сам после Бонда прихватила све велике акционе филмове који су ми нуђени, али то није био живот који сам желела.
Убрзо након тога уследио је рад са Вудијем Аленом на филму “Познати”, искуство потпуно другачије од великих студијских пројеката попут Бонда. Код Алена је, каже, процес био специфичан и за многе глумце застрашујући.
– Аудиција код њега је веома необична. Дођете, седнете у чекаоницу, добијете неколико страница које никада раније нисте видели, имате неколико минута да их прочитате, а онда уђете у мрачну просторију где једва можете да га видите. Ту су директор сектора за глумце и он, и ви само треба да одиграте сцену. Није било класичне припреме. Све се заснивало на тренутку. Нисте добијали комплетан сценарио, већ само странице на којима се појављујете. Ако постоји део приче који се односи на неку другу сцену или на неки други лик, тај део би био прецртан. Нисте знали цео контекст. Нисте знали шта други ликови говоре о вама.
Тешко је рећи “не”
За Фамке је то било захтевно, али се уклапало у оно што је већ научила од Гускина – поверење у тренутак. „Углавном нисам глумац који покушава да све контролише. Када камера крене, ни сама не знам увек шта ћу урадити. Зато ми импровизација природно долази. Наравно, морате знати где су важне тачке сцене и где не смете да прекинете ритам, али волим тај осећај да нешто може да се роди у тренутку“.
Рад са редитељима различитих сензибилитета за Фамке Јансен представља једну од најзанимљивијих ствари у филмском послу. Управо та разлика у приступима, каже, тера глумца да стално преиспитује сопствени начин рада. Једно од таквих искустава био је хоррор “Факултет страха” Роберта Родригеза који је временом постао култни филм своје генерације.
– Искрено, никада нисам погледала тај филм. У једном тренутку само помислим: не знам, не могу да гледам себе. Као да се мој мозак искључи и каже: не, нећу ово да гледам. Али, уживала сам на снимању. Снимали смо у Бостону током лета, углавном ноћне сцене, што је било занимљиво. Сваки редитељ има свој начин рада и као глумац морате да научите како да се прилагодите различитим људима, различитим енергијама и различитим методама. Али, као глумац морате да заштитите оно што је важно за ваш лик. То није увек лако и није увек добро прихваћено, али мени је то било важно током целе каријере – да сачувам интегритет онога што покушавам да урадим“.
Управо то искуство из различитих улога касније ју је довело и до једне од највећих промена у каријери – преласка иза камере. Идеја о режији, каже, није настала из жеље да промени професију, већ из периода када је као глумица често доживљавала одбијања. Почела је да пише сценарија још пре него што је постала девојка Џемса Бонда. Годинама касније написала је, режирала и продуцирала филм “Породица за Бобија”, причу коју је снимила у Оклахоми са веома ограниченим буџетом.
– То је био невероватно тежак, али драгоцен процес. Била сам одговорна за све. Буквално сам ишла од земље до земље покушавајући да пронађем новац – у Холандији, Великој Британији, Америци… Много рада је било потребно да се тај филм уопште догоди. Мислим да више никада нисам била иста као глумица након што сам режирала тај филм. Када сте редитељ, схватите колико лако можете изгубити целу сцену или кадар зато што неко касни, зато што се неко задржао у шминкерници или зато што се људи превише опусте причајући о нечему што се догодило тог јутра. Мислим да можда нисам довољно строга за редитеља. Тешко ми је да људима кажем: не, ово није оно што ми треба. Код Вудија Алена, на пример, људи знају да уме да промени глумце усред снимања ако не добије оно што жели. Није то нека велика афера на снимању где неко устане и каже: отпуштени сте. То се једноставно догоди. Али разумем тај притисак.
Највећа лекција режије, каже, јесте способност да се стално прилагођаваш. „Код малих филмова ништа не иде онако како сте планирали. Дан пре почетка снимања изгубили смо трећину буџета. Сећам се да сам била усред пробе и одједном добила ту вест. Помислила сам: шта сада да радимо? Како ћемо уопште почети сутра? А онда схватите да морате само да наставите. То је оно што научите као редитељ – никада не одустајете. Само тражите друго решење”.
Отворена за све
После искуства иза камере, вратила се улози која ће можда највише обележити њену каријеру – најмоћнији мутант пете класе Џин Греј (односно Феникс) у филму “Иксмен”. За разлику од многих глумаца који су одрасли уз стрипове, Јансенова није имала никакав претходни однос према свету Иксмена. Чак није ни знала шта представља тај појам када је њен агент почео да јој говори да би требало да се састане са редитељем Брајаном Сингером. Размишљала је да ли уопште да оде на ту аудицију јер ионако већ ради шест дана недељно. Када сам видела да је Брајан Сингер пре тога режирао “Дежурне кривце” схватила сам да то вреди пробати.
– Оно што ми се највише допало код тих стрипова јесте то што у основи нису приче о суперхеројима, већ о људима који се не уклапају у друштво. То су људи који су другачији, који су због тога одбачени. И управо зато су ти ликови толико дуго опстали – сматра глумица. – У том тренутку нисам имала појма да ће филм имати такав утицај, посебно мој лик на девојке и жене. Осећај оснаживања жена и подршке другим женама увек је био у средишту свега што радим.
Иако признаје да није гледала баш све наставке овог дуговечног серијала, Фамке тврди да није затворила врата могућности да се поново појави у том свету Марвелових стрип јунака.
– Увек сам отворена за сваку прилику или за повратак неком лику који сам већ играла, али само ако постоји нешто добро што могу да урадим са њим. Мора да постоји разлог.
Једна ствар коју, међутим, није прихватила као део савременог холивудског система јесте стална присутност на друштвеним мрежама. Док многе колеге сматрају да је данас готово немогуће градити каријеру без личног бренда на интернету, Фамке остаје верна одлуци коју је донела још давно – да свој приватни живот сачува за себе (знамо само да је пет година, током деведесетих, била у браку са редитељем Тодом Вилијамсом).
– Можда постоји оправдање за то што студији данас гледају број пратилаца и популарност глумаца на друштвеним мрежама, али ја не знам да ли то заиста значи да ће неко бити добар глумац или да може да носи филм. То што си инфлуенсер не значи аутоматски да ћеш донети успех филму.
За њу је анонимност, колико год данас деловала застарело, важан део глумачког процеса.
– Што мање људи знају о мени, то више могу да им покажем кроз лик који играм. Мој посао је да стварам, а та креативност долази изнутра. Морам да заштитим тај извор. Ако пустим превише туђег мишљења, критике и негативности унутра, то мења оно што јесам и што нудим као глумица.
Иако се индустрија променила, Јансен верује да се данас отвара простор за другачије начине стварања филмова.
– Постоје људи који су узели каријеру у своје руке, направили филмове са мало новца, али са огромном креативношћу, и пронашли публику. То показује да не морамо заувек да будемо зависни од старог система. Не морамо да чекамо да нам студио одобри сценарио или да неко одлучи да ли смо довољно важни. Можемо да преузмемо контролу над сопственим животима и направимо нешто са много мање средстава.
Посебно јој је важно да има креативни простор и ван саме глуме. Зато се последњих година све више укључује у друге аспекте стварања – од извршне продукције до костимографије. На серији „Амстердамска империја“, првом пројекту на холандском језику након што је постала глумица, осим што је била извршна продуценткиња, дизајнирала је и костиме свог лика. То је искуство које јој је отворило нову димензију у раду. „Костим је огроман део тога како публика доживљава лик. У првих неколико секунди када некога видимо, већ стварамо одређени утисак. Зато је важно да оно што лик носи буде део његове приче“.
Пише Срђан ЈОКАНОВИЋ
Фотографије: МФФ/Схуттерстоцк