На почетку разговора за „Илустровану“, Горица Динуловић признаје да је била у шоку када је при упису студија схватила да је баш она изабрана, и то у класи Мире Бањац. Убрзо се, међутим, навикла и на то да је потпуно нормално да једна тако велика уметница, осим што је њена професорка, с њом ради и јутарње вежбе загревања и то у штриканим патофницама. А онда, када се измакне од професорке Мире и другима изговори њено име, или отвори њену монографију, онда се заледи, али не од страха, већ од среће и поштовања према таквој глумачкој и педагошкој громади.
Данас наша саговорница своје глумачко знање преноси младима у свом родном Краљеву, али не заборавља ни своје прве кораке који су је обликовали као глумицу, у једном театру на северу Баната.
Ваш глумачки почетак деловао је као остварења најлепших сниова. Назвао вас је Бранислав Шибул, тадашњи управник Кикиндског позоришта и само рекао да дођете у овај град, јер сте добили посао. Можете ли да се осврнете на то време?
– Мој долазак у Народно позориште Кикинда био је остварење најлепших глумачких снова. Добити позив за професионални ангажман непосредно након дипломирања је и тада, а нарочито сада, деловало нестварно. Ево како је изгледала та моја „глумачка бајка“: Наша професорка Мира Бањац је решила да на дипломске представе које смо радили позове управнике позоришта узводно и низводно од Београда. Ја сам радила Гогољеву „Женидбу” са Љубославом Мајером. Ето још једне коинциденције, јер је Љуба Мајера остварио низ значајних представа са Кикинђанима и постао њихов велики пријатељ. Тако је нашој дипломској представи присуствовало неколико управника позоришта, а међу њима и управник из НП Кикинда Бранислав Шибул. Он је мене тада „штиклирао”, како ми је рекао, и чекао је да Град обезбеди финансијска средства да може да запосли нове младе глумце. На моју срећу тако се и десило. Професорка Мира Бањац нам је увек говорила да не бежимо од малих средина и малих позоришта која су ван Београда, јер за глумца је најважније да ради и да „пече занат“.
Како је текла сарадња са колегама?
– У Кикинди сам имала срећу да радим са изузетно талентованим и посвећеним људима уз које сам „пекла занат“ и схватила како се суштински воли позориште; од глумаца преко техничара, управе, па све до публике… Била је то једна велика, бучна, весела и сложна позоришна породица, која се нужно и не слаже око неких ствари, али се пре свега воли и искрено поштује. Алфа и омега те наше „породице“ био је Бранислав Бане Шибул, управник позоришта који је бринуо о свом ансамблу, радио на његовој едукацији, промишљено бирао редитеље и стручне сараднике, а уједно правио и најбољу мућену нес-кафу и никада није заборављао наше рођендане. И зато кад кажем Кикинђани – ја увек додам моји Кикинђани.
Диплиомирали сте у класи Миле Бањац. Опишите нам тај рад са великом уметницом.
– Тешко је у пар реченица описати то моје богатство, то што сам имала привилегију, част, слободу, радост, лепоту… да будем део Мириних изабраних. Да могу да стојим поред ње, да је гледам, слушам, додирнем… Да могу да делим простор са неким ко је саткан од магичних глумачких нити. Када кренеш да пратиш те нити, кроз то путовање спознаш да треба да будеш вечно захвалан што си баш ти добио ту посебну путничку карту која те води у срж једне такве живе глумачке истине. Памтим и сведочим са колико је само посвећености, снаге, пажње, стрпљења и љубави велика Мира Бањац била наша професорка Мира. А мислим да смо суштинско значење њене присутности схватили тек онда када смо дипломирали и отишли са класе. Некако када те прође тај шок јер си „баш ти изабран“. као да се одмах навикнеш на то да је потпуно нормално да једна Мира Бањац, осим што је твоја професорка, са тобом ради и јутарње вежбе загревања пре почетка часа, и то у штриканим патофницама. А онда, када се измакнеш од ње и другима изговориш њено име, или отвориш њену монографију, онда се заледиш, али не од страха већ од среће и поштовања према таквој глумачкој и педагошкој громади. Мира није била само наша професорка она је била наша велика мајка која брине да ли њени студенти имају новца за кирију, да ли су гладни, да ли им треба нешто… Сећам се колико смо се радовали када нас Мира позове на недељни ручак, када седимо код ње, па ту буде и њен син Брана, па ту буде најбоља гибаница на свету, чорбаст пасуљ, слатке војвођанске ђаконије, па ту буде радости од које ти се плаче. Још једна велика Мирина умешност је била та што је изабрала одличне професоре предаваче од којих смо заиста много научили.
Пише Немања Савић
Фотографије В. Маринковић и П. Илић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању