Једна од најбољих француских глумица, чији таленат не очарава мање од оног који поседује Мерил Стрип, остварила је одличну улогу у филму „Досије 137“ инспекторке унутрашње контроле полиције. У разговору за наш лист током Канског фестивала открила је драму запослених у том омраженом оделењу и зашто се лично добро осећа у болничком окружењу
У Француској је Леа Друкер била позната и пре него што је постала позната. Рођаци су јој били челници телевизија и новинари, па иако је њен отац лекар, а мајка професорка енглеског језика, Леа је још у средњој школи знала да ће бити глумица. У глумачку школу је ушла са познатим презименом, али то јој није користило: десет година је ишла на аудиције и играла у позориштима, добијајући мање улоге на филму. Ипак, њен таленат је био неоспоран: прва номинација за француску националну позоришну награду „Молијер“, променила је пут ове глумице.
Током протекле две деценије њено лице је стално било пред нашим очима, од „Убица“ Матјеа Касовица и „Можда“ са Жан-Пол Белмондом, преко „Плаве собе“ Матјеа Амалрика и „Старатељства“ Гзавијеа Леграна (за ту улогу је добила награду Цезар) до „Синонима“ Надава Лапида, „Прошлог лета“ Катрин Брија или „Близу“ Луке Донта. Све те филмове гледали смо у нашим биоскопима и у њима видели да Леа Друкер (54) може да игра буквално све, од еротске драме и кримића до комедије и хорора. По харизми и природности коју уноси у своје ликове, чак би могли да кажемо како је Леа Друкер „француска Мерил Стрип“, више него иједна друга глумица из те велике кинематографије.
Удата је за редитеља Жилијена Рамбалдија у чија три филма је играла и са којим има ћерку Марту. У „Досијеу 137“ има главну улогу инспекторке унутрашње контроле полиције, која јој је управо донела још једног Цезара. Колико је сама радња филма узбудљива и посвећена бруталности полиције према демонстрантима на улицама Француске, толико је очаравајуће гледати Леу док своју инспекторку Стефани води кроз различите стресне ситуације и емотивне изазове у послу и приватном животу. На разговор за наш лист стигла је одмах након Доминика Мола, редитеља филма „Досије 137“. За почетак, помислио сам да не би било лоше да нам открије тајну свог зната – како се припремала за улогу која држи цео филм?
Тешка ситуација
Одговор ме није изненадио: поред разговора са редитељем, одлазила је и међу саме службенике Унутрашње контроле и са њима много причала:
– Било је фасцинантно отићи међу њих, јер нико, мислим на јавност, али и већи део полиције, не зна ко су они – каже Леа на почетку разговора. – Размењивали смо искуства: ја сам говорила о свом послу, а они о свом. Добро смо се слагали. Било је веома пријатно упознати их. Постављала сам им питања, врло техничка, о томе како изгледа њихов радни дан. У почетку врло једноставна, конкретна питања, попут зашто су изабрале то одељење, зашто су одлучиле да буду у полицији…? Из разговора сам схватила да је одељење у коме раде посебно, јер нико од њих није био омиљен код осталих колега, па чак ни међу грађанима који говоре „они ионако само штите полицију и заташкавају афере“.
Глумица препричава случај једне своје саговорнице која је из Одељења за наркотике прешла у Унутрашњу контролу јер више није могла да трпи доминацију мушких шефова, иако је волела да ради тамо. Овде је наставила да професионално ради свој посао, али са мање фрустрација. „То је најмање омиљено оделење унутар француске полиције која у њега склања непожељне полицијаце са других положаја и дужности, мало ко добровољно тамо одлази“, додаје Леа. „У полицији постоји нека врста солидарности, подржавају једни друге у том тешком послу, чак и када не би требало. А замислите да сте у колективу где влада такав заједнички дух, а ви му не припадате, сви остали вас гледају са подозрењем, као издајнике! Бивше колеге престају да разговарају са вама када пређете у Унутрашњу контролу. Веома тешка ситуација“!
То је главно питање
Леа са великим знањем прича о свету који је постао окружење лика који тумачи у филму „Досије 137“.
– Има нечег веома идеалистичког у напору тих људи да дођу до истине. Када раде на корупцији у полицији то иде лако, али је тешко када дође до насиља према демонстрантима – објашњава она. – Понекад је тешко установити ко је и шта погрешно урадио и када је сила превелика. Можда полицајци јесу међусобно солидарни, можда су им животи некад угрожени, али тешко је прихватити да су сви демонстранти насилни. И управо то филм доводи у питање. Зашто не можемо да признамо да су неки невини људи повређени и да су жртве полицијског насиља? Влада веома тешко преузима одговорност за то. И то је главно питање. У филму не осуђујемо, покушавамо да водимо разговор о нашој демократији.
Како можемо излечити демократију ако не постављамо питања?
Одличан увод у моје следеће питање: да ли верујете полицији?
– На неки начин, то је тешко питање. Никада нисам заиста морала да имам посла са полицијом. Нисам имала проблема који би ме довели у сукоб са полицијом. Што филм каже, мислим да има много људи који се труде да посао обављају најбоље што могу. Али као грађанка, понекад се питам: зашто имамо средства попут ЛБД, тих пластичних метака које испаљују у ноге протестаната кад видимо да је могуће да људи изгубе око или шаку због тога? Или да страда неко други? Протести су суштина демократије. Поставља се питање: да ли још увек можемо да протестујемо у Француској? Разумем да полиција понекад мора да одговори на насиље,
али постоје и појединци у униформи који прелазе границу. И о томе би требало разговарати.
Коме дајемо кључеве
Стефани у филму има муку да сину објасни шта је добар, а шта лош полицајац, зашто бију људе који протестују, а понекад ни сама нема добар одговор на сопствене дилеме или на питања колега и породица жртава. На Леу Друкер лични неуспеси те врсте делују фрустрирајуће. „Али, морате то прихватити“, каже она. „ У мом стварном животу не суочавам се са тако екстремним ситуацијама, са питањима живота и смрти. Ја сам глумица и
немам исту одговорност као медицинска сестра или полицајац. Оно што као глумица могу да радим јесте да причам њихове приче што је важно јер то подстиче на размишљање. Размишљање је добар почетак за прављење бољег света. Као грађани морамо да размишљамо коме дајемо кључеве система у оквиру кога живимо и радимо. Полиција ради оно што мора да ради, али је ограничена политичким одлукама. Како служити правди када политичке одлуке надјачају ваш професионализам?
У Кану је Леа Друкер имала и други филм „У Адамовом интересу“ где је играла лекарку. Открила нам је да је после тога добила још једну болничку улогу, само овог пута као максиофацијални хирург који „поправља људе након несрећа или тешких болести“.
– Одлази у Украјину да „поправи“ рањенике са фронта – додаје глумица. – Реч је о истинитој причи једне докторке, док је њен живот у нашем филму сасвим измишљен. Забимљиво је што ми нуде толико болничких улога. Отац ми је био педијатар, деда лекар у Нормандији, одрасла сам посматрајући људе који се лече. Као дете сам одлазила у болницу да ручам са оцем током његових дежурстава, тако да се, за разлику од многих људи, ја у болничком окружењу осећам сасвим добро.
Наравно, нико не жели да буде пацијент у болници. Али осећам се добро док сам тамо, јер верујем у идеју поправке људи. Због те идеје осећам се сигурно.
Пише Срђан Јокановић