И поред великог успеха филма „Вирџина“, девојчица Марта није у том тренутку помишљала да ће јој глума бити и животни позив, мада је од малена волела да игра главну улогу, и у друштву, и у кући. Данас наша саговорница има своју породицу, која се може описати као уметничка. Већ дуго је у браку са Зијом Ризванбеговићем, вођом групе „Валентино“ и сцена, односно позорница, део је њихове свакодневице. Марта, кад нема глумачких обавеза, често је подршка Зији као пратећи вокал на његовим концертима, а и њихов син расте уз музику. Додуше, не само уз хитове „Валентина“, јер у њиховој кући се чују и друге врсте музике – „Рамонси“, Пол Сајмон, Питер Гебријел…
Марта и Зијо се међусобно допуњују и помажу у каријери, а Марта је данас, након више од деценије проведене у Народном позоришту у Пироту, чланица алтернативне позоришне трупе „Хлеб театар”. О изазовима глумачког сазревања и стваралаштва поделила је утиске с читаоцима „Илустоване“.
Заблистали сте у Карановићевом филму „Вирџина”. Колико је ваша родна Кикинда била у том тренутку свесна да има филмску звезду. Јесу ли ваши суграђани били више поносни или завидни на успеху који вам се догодио?
– Улога Стевана у филму „Вирџина“ је потпуно променила мој живот. Била сам дете и имала само 14 година. Након великог успеха у оно туробно време, филм је заиста доживео велики успех и награђиван је неколико пута. Ја сам за ту улогу добила највећу европску награду Феликс у Берлину 1991. Сигурна сам да су суграђани били поносни на мој успех.
Наводите како вам је управо поменути филм помогао да врло рано сазрете и да вас не понесе слава. Како је текло то сазревање?
– Као натуршчик и као неко ко је стао први пут пред камере, није било једноставно. Али, дивно сам се снашла. Тада је откривена и љубав према глуми, а касније је дошла и награда. Тада сам била сигурна да је посао урађен како треба. Сазрела сам можда пребрзо, јер сам као дете убачена у чаролију филма, а у тим годинама радити тако озбиљан посао није било лако. Као клинка имала сам тенденцију да будем доминантна како у друштву, тако и у породици. Ушушкана испод маминог и татиног крила, осећала сам се безбрижно у сваком смислу. Чак и када ми се догодило искуство на филму, имала сам снажну подршку родитеља. Уживала сам у свом детињству.
Супруга Зију сте упознали на снимању једне ТВ емисије, али сте и пре тога у својој фонотеци имали прва четири албума „Валентина“. Шта сте још волели од YU музике осамдесетих?
– Као деца сви смо обожавали музику осамдесетих. Посебно домаћу. Зијо је озбиљан уметник. Све његове песме су љубавне и јако емотивне. То је оно што нас увуче у текст и мелодију која је чаробна. Мој супруг и ја битно утичемо на наше међусобне каријере. Уметничка смо породица, и настојимо да задржимо једну нормалност. Пошто сам ја више пута радила представе базиране на покрету, глуми и певању, а све три вештине волим на позоришним даскама, он је одлучио да мој глас и интерпретацију потцрта, како у сонговима позоришних представа, тако и на бини и на великим концертима, те сам поред извођења музике у позоришту много пута наступала на великим бинама као гост групе „Валетино“.
Пише Немања Савић
Фотографије Лидија Антоновић и архива
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању