Пажљивији гледаоци који памте давне дане, нашу саговорницу су запазили још у „Бољем животу“ у сцени када је Гиги Моравцу дала свој медаљон-успомену, а овај се трипут презнојао док се није искобељао из проблема с цариницима. Отад се и медаљон успемена наше саговорнице прилично допунио. Позориште је било њен први избор, дуги низ година, а тек јој је серија „Село гори а баба се чешља” донела широку популарност. Тренутно је најпрепознатљивија као Радио Милева, то јест по главној улози у овој серији.
– Снимамо наставак, и даће Бог да то лепо завршимо у следећој години, а спремамо и неки новогодишњи специјал који ће бити емитован за празнике. Иначе, емитовање нових епизода „Радио Милеве” креће од 16. децембра – каже наша саговорница, која радо прихвата и такозване споредне улоге, па смо је од недавних остварења гледали и у филму „Прва класа – пун гас”. Наводи да би њен удео у том филму пре свега требало посматрати као подршку младим ствараоцима тог дела. Наравно, подвлачи да јој је учешће на овом пројекту тим драже, јер је „Прва класа” уједно и омаж Драгану Николићу, за кога Олга наводи да јој је, уз његову супругу Милену Дравић, био омиљени глумац.
Ипак, уз све оно што је снимала или још увек снима, и поред сећања на Гагу и Мелену, Олга Одановић негује и сећање на неке од позоришних редитеља који су јој били посебно блиски:
– Поред набројаних пројеката, активна сам сам и у многим представама. Примерице, ту су „Жене у црвеном” по тексту Давора Шпишића, а у режији Бојане Лазић, где играм уз колегинице Дубравку Мијатовић, Анастасиу Мандић и Сену Ђоровић. Поред свега, или тачније пре свега, играм у и „Ћелавој певачици”, мојој омиљеној представи у режији Јагоша Марковића, коме је то била последња режија и који је био мој омиљени редитељ, тако да имамо доста представа и доста гостујемо по земљи.
Али, додаје Олга, много тога се променило откад овај редитељ није међу нама, јер, за његове представе и данас влада велика јагма, што је доказ да је на домаћој позоришној сцени његовим одласком настала велика празнина
– Био је мајстор да изазове емоцију у глумцима, па и мени самој на спомињање његовог имена и данас се отму и дубоки уздах и суза из ока.
Иако сте имали завидну позоришну, па и филмску каријеру, чини се да је серија „Село гори а баба се чешља” учинила да будете широко прихваћени. Изгледа као да је глумцима бољи „глумачки окидач” једна улога у некој серији, него континуиран рад у позоришту?
– Јесте, у праву сте, јер кад погледате процентуално, мањи број људи долази у позориште у односу на масовну публику пред ТВ екранима. Ја сам у позоришту од 1987. па и пре тога, тако да сам првих двадесет година највише играла у театру. Онда је дошла серија „Село гори” и наравно, телевизија је такав медиј да вас гледа милионски аудиторијум и онда вас људи упознају и препознају. Нажалост то је тако. Ја бих више волела да буде обрнуто. Немам, наравно, ништа против других медија и подједнако волим и филм и серије и телевизију, али просто – глума се и уписује због позоришта.
Ваш супруг Драган Петровић Пеле такође припада истом еснафу. Да ли је то олакшица или оптерећење, јер вероватно да често посао „носите кући”?
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању