Посетиоци престоничких позоришта врло добро су упознати са уметношћу младе глумице Тијане Милошевић Јанковић. У својој колекцији има чак и неке од значајних еснафских награда, али шири аудиторијум није толико упознат с глумачким умећем ове младе даме. Једино је ТВ публика могла да је гледа као епизодисту у серији „Радио Милева“, и то је скоро све. Једноставно: кастинзи је заобилазе. Према њеним речима, покушава, аплицира за снимања, али на крају улоге углавном буду подељене неким другим колегама, јер, како каже за себе „не уме да полтронише“. Међутим, Тијану то не обесхабрује. Креативности јој не недостаје, па је тако ангажована у школи глуме коју држи најмлађима. Уз то, написала је и режирала монодраму с којом путује по Србији, а интензивно игра и у београдском Пан театру.
У продукцији поменутог позоришта, с колегом Иваном Ивановим, игра већ деценију и по духовиту дуодраму “Шта мушакци/жене желе” у режији Тијанине професорке Мирјане Карановић, у чијој је класи и дипломирала ова лепа глумица. Чланица је Удружења драмских уметника, али је у статусу самосталног уметника, а то није лако. Тијана, међутим, у том статусу налази и низ предности.
– Ја обожавам свој посао, и стварно сам срећна што немам радно време, мени је то у реду. Некад се деси да двадесет дана немам ништа, а некад од тридесет дана у месецу, сваки дан радим нешто, али ја мислим да другачије не бих ни могла да функционишем. Баш уживамо и мој колега Иван и ја играјући нашу представу и није то да сад ми молимо да радимо због новца. Ми се хранимо овим, јер није то обичан посао, то је много другачије, има неких већих и лепших димензија – каже Тијана.
Шта је је њен глумачки кредо, чему ју је научила професорка Карановић, шта носи као драгоцене лекције из студијских дана и зашто је нема на ТВ екранима, све смо је то питала и Тијана је открила за читаоце „Илустроване“.
Истражујући вашу биографију наилазимо на податак да умете да играте, певате, роните, пливате, клизате… и много тога још. Да ли је за данашњег глумца нужно да познаје све те вештине, дакле да глумац буде универзалац?
– Ако си глумац – мораш то бити, иначе није добро, онда ниси добар глумац (смех). Мислим да је то све јако битно, јер никад не знаш кад ћеш и шта играти и мораш бити увек спреман. Нама је професорка Мирјана Карановић говорила: “И кад вас питају на кастингу да ли нешто знате, ви кажите да знате, чак и ако не знате, научићете” (смех).
Занимљиво је чути како је било студирати у класи професорке Карановић, с обзиром да има специфичан методички приступ глуми?
– Мислим да њу само треба разумети. Њу или разумеш или не разумеш. Мени је било врло узбудљиво и много сам научила од ње и много сам јој захвална. Пре свега, она ме је научила да је глума један озбиљан позив, да није никаква “шалалајка” и да томе треба приступати врло озбиљно у сваком моменту како год и кад год. Да нема боловања, нема ничега, да мораш бити предан, вредан и радан, поред талента, то је неопходно. Тако да – занимљиво је било. То је као неки ролекостер помешаних разних емоција и метода. Она је занимљива сама по себи, тако да нас је на разне начине учила, али кад схватиш – све то буде врло узбудљиво. Хвала јој пуно.
Текст и фотографије Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању