Данас се навршава тачно 27 година од почетка НАТО бомбардовања на тадашњу СР Југославију. Мислим да нико од нас, који смо овај напад дочекали у својим домовима или на радним местима, у својој земљи и у свом граду, неће заборавити прве сирене за узбуну тог 24. марта 1999. године. Нисмо знали шта нас чека, какве ће акције уследити, да ли ће агресор циљати само војне циљеве, или ће нас редом засипати бомбама. Најпре смо се понадали да ће цивили бити поштеђени. На жалост, убрзо нас је стварност демантовала: страдала су деца, путници-намерници, грађани који су се у погрешно време затекли на погрешном месту. И сви су од стране агресора проглашени за „колатералну штету“. Страдали су и запослени на РТС-у, јер је њихова медијска кућа проглашена за легитимни ратни циљ!? Преседан какав је тешко и замислити! На жалост, ни први ни једини.
Преседан је био и сам напад на нашу земљу, без сагласности Генералне скупштине Уједињених нација! Узалуд су бројне утицајне личности и организације позивале на здрав разум, упозоравале да је то чин којим се директно гази међународно право, да је страдањем цивила погажено и хуманитарно право, те да се под акцијом „Милосрдни анђео“ спроводе ратни злочини. Многи су упозоравали да кад се једном прегазе ове норме, више нема повратка, свет ће постати место где јачи тлачи… чему данас више никад икад сведочимо. Док рат у Украјини већ улази у пету годину, на Блиском истоку лете дронови, балистичке ракете, бомбе… у тренутку писања овог текста, према процени упућених живот је изгубило већ више од хиљаду деце. Колико ли их је страдало у недавним страшним окршајима у Гази, вероватно никада нећемо ни сазнати.
Уједињене нације више нико ништа и не пита, а ни оне се, рекли бисмо, баш и не труде много да потврде или поврате свој ауторитет. Свет је постао врло опасно место, а није ни мали број оних који ову ситуацију пореде са годинама пред почетак Другог светског рата. Трећи, званично још није почео, али скептици се прибојавају да ни тај сценарио није искључен.
Вратимо се на тромесечно бомбардовање наше земље 1999. У њему је живот изгубило више од хиљаду припадника војске и полиције, док се број убијених цивила процењује на више од две хиљаде, мада, зависно од извора, поједине невладине организације наводе да је страдало „само“ 500 наших суграђана и сународњака. Убијено је 89 деце, а још 2.700 је повређено. То су ипак само бројке. Иза сваког страдалог остала је једна трагична животна прича, неутешна породица, бол, сузе, бес… Сетимо се мале Милице из Батајнице, која је убијена док је седела у свом дому, на ноши… Када је погођен Мост код Лужана, 1. маја 1999. животе је изгубило више од 40 људи, од чега 14 деце! Објашњење НАТО представника: мост је био легитимна мета а аутобус „Ниш експреса“ се ту „случајно“ затекао. У Грделичкој клисури, у априлу, страдало је између 20 и 50 људи, чак се ни број не зна, а многи се воде као нестали. Па мост у Варварину, касетне бомбе у Нишу… Списак злочина је заиста дуг. Списак жртава, када би се једном коначно направио, био би још дужи. Укључујући и оболеле услед земље загађене бомбама са обогаћеним уранијумом.
У београдском парку Ташмајдан данас се налазе два споменика, оба посвећена жртвама „Милосрдног анђела“. На једном пише, на српском и енглеском језику: „Били смо само деца“, а уклесан је лик мале Милице Ракић из Батајнице, која је постала симбол страдања малишана. Други споменик подигнут је у знак сећања на шеснаесторо убијених радника РТС-а, у ноћи када је ова зграда погођена бомбом. И на њему је уклесано једно питање: Зашто? До данас нико није дао одговор.
Текст Сања Лазаревић