Сасвим сигурно „гробари“ свих генерација знају ко је Горан Грбовић, знају и задрте „делије“ јер је и њих и црвено-беле играче од његових вратоломија на паркету често болела глава. А сваки љубитељ кошарке, чија крштеница датира из друге половине претходног века и из СФРЈ, такозване велике Југославије, рећи ће да је реч о једној од „Парти-занових“, југословенских и српских кошаркашких легенди. И данас, иако је са кошаркашког терена отишао пре четврт века, Грбовић је задржао и спортски дух, темперамент и стас. Разговарали смо у „Штарк Aрени“, чији је Грбовић директор, нешто дуже од годину и по дана. Ваш живот почиње 9. фебруара 1961. године, у Дечанима. С обзиром на то да су вам родитељи живели у Крушевцу, како се десило да се родите на светом месту, у косовском манастиру?– Сви по мајчиној линији су рођени у Дечанима, јер је тамо моја нана, Лепосава Маринковић, била бабица. Она је, као питомица краљице Марије, ишла у чувену бабичку школу у Бечу, веома строгу, а како су услови за порођаје тада били најбољи у манастирима, онда је, уз благослов патријарха Герма-на, била бабица у Дечанима. Била је богобојажљива, сматрала да је жена колевка човечанства, што је истина, и у складу са тим приступа-ла је свом послу. Помогла је да се тада на Косову роде хиљаде деце, и српске и албанске и других нацио-налности. Била је светица у сваком смислу те речи, цркви је на крају оставила безмало све.
Наставак прочитајте у броју 3183.