Гордана Аћимовић је читатељка „Илустроване Политике“ још од шездесетих година прошлог века. Не сећа се тачно када је почела да је купује, можда и од првог броја (1958), каже. Давно је било. Њена мајка „Политику“, она „Илустровану“. Када се седамдесетих година са мужем Костом и синовима, близанцима, Сашом и Дејаном преселила у Америку, наставила је да чита свој омиљени магазин. Претплатила се и не пропушта ниједан број. У време распада Југославије рођени брат, који је са својом фамилијом остао у Београду, и „Илустрована Политика“ били су јој једини извор информација шта се дешава у њеној отаџбини.
Са почетком овог века Гордана је, после готово три деценије први пут посетила земљу која се некада звала Југославија, а сада Србија. Шетња по родном граду, Посебно Калемегдан и Кошутњак, кафе са пријатељицама које је нису заборавиле, вечере са родбином, одласци у Котор на летовање… све је то био садржај њеног боравкау граду у коме више није имала своју кућу. Супруг јој је у међувремену умро, а на пут преко океана ишла је са једним или обојицом синова. И знате ли шта није пропуштала да уради током боравка у Београду свих ових година? Да лично дође на одељење претплате и обнови своје дружење са „Илустрованом Политиком“ за наредних годину дана!
Први пут је сада то учинио њен син Саша. Гордана, којој је деведесет и једна година, остала је у хотелу у центру града где одседају када стигну у Београд. Боли је кук, мучи је ишијас и хода уз помоћ штапа. До прошле године је возила кола, ишла у продавницу. Сада се плаши да крене сама. Добри синови су увек ту да јој помогну. Договорили смо и сусрет у четворо са жељом да упознамо нашу читатељку која живи у околини Сан Франциска. Свакако једну од наших најстаријих и највернијих сапутница на овом путовању нашег листа дугом већ шездесет и шест година.
– Мама живи на првом спрату тог апартмана, а новине стижу у сандучиће који су на другом спрату – говори Саша, пет минута старији близанац. – Сада када теже хода, ја понекад узмем новине и када уђем у њен стан кажем јој „Мама, кажи драгичка, стигла ти је Илустрована“! А она сва срећна!
Неки бројеви „Илустроване“ нису стигли до њеног поштанског сандучета. Замолила нас је да их пронађемо, ако можемо. Када их је погледала, видимо да чита и без наочара. Воли, додаје, да увече легне у кревет и да, ако нема ничега занимљивог на телевизији, узме „Илустровану“ у руку, радије него крими-романе које такође воли. Нарочито италијанске и скандинавске.
– Највише волим репортаже, приче о градовима и манастирима, о неким лепим догађајима у земљи, о усвојеној деци и тако то – говори нам Гордана истичући да је некада читала још неке друге југословенске листове али је од њих одустала, јер јој нису били занимљиви као „Илустрована“.
Неке текстове је исецала и носила пријатељима из неких градова у које је одлазила да им их покаже, посебно у Котор када смо писали о њему. Када јој се накупи повећа количина „Илустроване“, она их однесе у нашу цркву или ресторан који држи наш човек. Тамо се окупљају људи из ових крајева који су емигрирали у Америку и воле да прочитају приче из родног краја.
Међуратна идила
Мало по мало, током разговора, Гордана нам прича необичну животну причу своје породице, старог Београда и нове Америке.
– Једва сам чекала да одем у Америку тог 14. децембра 1974. године – каже нам Гордана. – Моја сестра је са породицом већ била тамо, у Вичити, држави Канзас, радила је као лекар-рендгенолог. Када смо јој одлазили у посету видели смо да је Америка једна лепа земља где сви који раде имају станове и куће, велика кола, базене… И никада нисам имала носталгију за Југославијом или Србијом, све донедавно. Када сам почела редовно да долазим овде, а посебно откако је у Америци све отишло дођавола, тек последњих година се кајем што сам икада отишла тамо. Сада сам сувише стара за неке нове селидбе…
Желимо да је подржимо у том размишљању и кажемо: Па добро, тамо вам је сестра, синови, муж вам је вероватно тамо сахрањен…
– Ма јок, ено га у мору – одговара брзо и одмах види нашу збуњеност. – Његов пепео сам дала агенцију која то просипа у океан. И моја сестра је хтела са својим мужем тако, али њена најстарија ћерка не да, тако да јој муж и даље стоји у чаши код куће.
Гордана је рођена 1933. у улици Страхињића Бана број 13, у Београду. У кући која је припадала њеној мајци. И мајка и отац су били из имућних породица још од пре Првог светског рата. Деда по мајци пореклом из Рудника, успешни трговац, послао је ћерку да гимназију изучи у Белгији како би говорила француски, као и сви у њеној породици.
У тој кући са два спрата живели су у једном стану а још три издавали. Горданин отац је у време Првог светског рата био малишан кога су његови склонили код тетке, негде на југ Србије (мисли да је то била Пећ). Међутим, његов отац Коста Ризнић, угледни привредник и један од оснивача Српског трговачког друштва (нешто као данас Привредна комора Србије), био је у нашој војсци која се повлачила преко Албаније до Крфа. Приликом тог пута прошао је и поред куће своје сестре и узео сина да га поведе са собом. Чуо је да Савезници на мору узимају децу из окупираних земаља и воде их на школовање и старање у своје земље док траје рат. Тако је Горданин отац завршио школу у Тулузу, а студије права у Ници (то су му родитељи платили). Тамо је и докторирао.
Између два рата радио је у Министарству финансија. Дуго је боравио у Берлину где је надгледао репарацију коју је Немачка плаћала нашој земљи. Приликом једног боравка у Југославији, у време Божића, упознао је Горданину мајку и венчао се са њом.
Очев нестанак
Са почетком новог рата породицу је потрпао у кола и право у Трстеник, а он се вратио у Београд да ради. Када се ситуација мало смирила породицу је вратио кући. Не задуго. Уследило је савезничко бомбардовање, а Ризнићи право у оближњи Бели поток, да се склоне. Када су Руси почели да ослобађају Србију, породица се вратила у Београд, али код фамилије, јер је њихова кућа била неупотребљива за живот.
– Били смо у Његошевој улици, код бабе и деде са татине стране, и чекали да се наша кућа поправи – прича Гордана. – Мајка је оцу рекла да бежи јер Руси долазе. Он је одговорио да нема разлога да бежи, јер ништа лоше није радио. Сестра и ја смо једног дана седеле на улици и гледале како наше ствари носе у камион, један татин колега са посла му је помагао. У неком тренутку видимо да нам тата долази однекуд у пратњи војника. Ми потрчимо да га загрлимо, а војник нас одгурну. Продужише на доле, ка Цветном тргу.
Очев колега пође за њима да види где га воде. Центар тајне службе ОЗНЕ у центру града. Мајка је стално одлазила и носила му храну, све до Бадњег дана када су јој рекли да више није код њих.
– Радник из ОЗНЕ је био дрзак и рекао јој да нема појма где је и да пита Мошу Пијаду – сећа се Гордана. – „Он све зна“, додао је. Мама оде код њега а он јој цинично каже: Ма има неку другу жену, сигурно је са њом! То је све што смо знали. Тата је заувек нестао из нашег живота када ми је било једанаест година и више га никада нисмо ни видели ни чули за њега. Недавно смо пре неколико година, када су овде отворили архиве, сазнали да су све њих које су затворили покупили на Бадњи дан, одвели у Кошутњак или где већ, тамо на брдо, у шуму, пострељали их и вероватно ту закопали. То нигде није писало. Где је неко могао да напише да је власт поубијала толики народ. Углавном недужан. Тата током рата није био ни у партизанима ни у четницима, а држао је Немце на оку. Сећам се ситуације када се неки одличан филм давао у биоскпопу на Теразијама у време окупације. Мама је стално гњавила оца да је води да га гледају, а он је одбијао и говорио „А не, тамо ја не идем, тамо може да се деси да неки Шваба буде поред мене а ја нећу поред њих ни да седим“.
Наравно, породици су одмах одузели кућу и њих сместили у један стан, а остале поделили разним породицама.
– Мајка није имала посао, не знам како смо живели тада – размишља Гордана. – После извесног времена неки татин пријатељ нашао је мами посао у банци, на Тргу Републике, мислим да се налазила на месту где је сада музеј. Ја сам ишла у Четврту женску гимназију и после се уписала на Филозофски факултет. Хтела сам да студирам историју, моја мајка је била против и рекла ми да учим језике. Уписала сам српски језик и књижевност и француски као други језик, латински као трећи. Сви у мојој породици су учили француски. После друге године досадило ми је да учим и мама ме запослила у банци у којој је радила и она. Била сам на шалтеру за штедњу. Касније, када је банка укинута, све су нас негде распоредили, мене у Градско саобраћајно предузеће, у централу на Дорћолу, близу нашег стана. Ту сам радила док нисам отишла у Америку.
Породица, Америка
Мужа Косту, који је добио име по свом деди, упознала је преко заједничких пријатеља. Студирао је архитектуру (коју није завршио),волео коње (био и познати судија на хиподрому), а радио у фирми „Рапид“.
– Мој рођак, који је био близак са Костом, каже „упознаћу те са једним супер дасом, зна језике“ – смеје се Гордана. – Ја кажем хајде, а било ми равно до Косова, јер сам тада имала удвараче, колико хоћеш. Сретнемо се на Тргу Републике, упознамо се и изађемо на један састанк на коме ми каже да послом мора у Словенију на месец дана. Ја се мислим баш ме брига, наћи ћу ја другог.
И једног дана баш је имала састанак са једним од њих кад звони телефон, Коста се јавља.
– Каже вратио се раније па је хето да ме чује. Пођемо на састанак код Саборне цркве и оним басамцима да идемо доле ка Сави да се тамо шетамо. Пођемо туда и – цап, сретнемо једног са којим сам се забављала. Поздравимо се и мимоиђемо. Он се надуо од беса и почео да ме нервира па раскинем са њим и наставим са Костом. Кажем Кости да хоћу да се удам, а он ако хоће- хоће, ако неће ајд здраво. Почео да врда, па не знам како ћу, па немам где, мали стан… све изговори. Кажем му да имам ја стан, да се он ништа не брине.
Не може тачно да се сети Гордана које године је било венчање, али рачуна да ако су се синови родили 1962. онда мора да је било годину или две раније. Саша је волео да учи, а млађи близанац Дејан и не баш. Имали су леп живот у Југославији, али Гордана је сањала о Америци. Кад год би отишли у посету њеној сестри све више их је опчињавала та земља. Можда и зато што је сестра била богата. Сашу и Дејана је водила колима кроз пола Америке. У Дизниленд, наравнно.
– Када су тата и мама Дејана и мене питали шта мислимо о пресељењу у Америку били смо одушевљени, јер смо мислили да ћемо да живимо у Дизниленду – сећа се Саша.
Аћимовићи су успели да продају свој стан у Београду (остатак породичне имовине до данас им није враћен) и од тог новца успели да купе малу кућу у Вичити, близу њене сестре. Почетак није био гламурозан, али леп, поштен, обећавајући живот јесте. У Канзасу је Коста најпре шегртовао код неког столара, а Гордана шишала кучиће и била надређена собарицама у хотелу „Мериот“. После тога су са великим надама уложили уштеђевину у свој ресторан али их је власник објекта, неки Грк, преварио и остали су без ичега. Кренули су из почетка. Обоје су се запослили у авио-индустрији.
Вичита и Канзас су били и јесу центар производње малих авиона, и познате фабрике, као што су „Цесна“, „Лир Џет“ или „Бич“ тамо имају своја седишта и главне погоне, а чак и велики „Боинг“ има своју другу по величини производну линију тамо. Коста је добио посао у „Цесни“, а Гордана у „Бичу“, на производњи командних табли за авионе.
Тих првих година није било лако. И Дејан и Саша, попут све деце из комшилука, радили су и учили школу. Ујутру рано су, већ са дванаест година, разносили новине по крају па трк у школу. Кад су мало порасли косили су траву комшијама, правили пице у ресторанима, радили у продавницама техничке робе. Обојица су волели спорт, почели су да играју фудбал. То им је донело стипендије за студије, а Саша се професионално дуго бавио фудбалом и са њим пропутовао свет. Он је и први из породице посетио Југославију 1990. када је због светског првенства у фудбалу стигао до Италије. Онда су он и Гордана почели редовно да долазе од 2006, а Дејан не толико често.
Дејан није дипломирао графички дизајн који је студирао, али је успешно створио каријеру у области кредитних анализа и књиговодству, коју је прерано окончао пре две године, када су му бубрези оболели па је редовна дијализа постала део његовог живота. Саша је дипломирао друштвене науке и бизнис на Универзитету Беркли у Калифорннији где, од очеве смрти након срчаног удара (1987) живи цела породица. Саша, који и даље ради у области програмирања, и Дејан у стану на обали окена, надомак славног моста Голден Гејт, а Гордана у свом стану, пола сата вожње од центра Сан Франциска, ка унутрашњости.
Комшиница Цица
Када је данас сестра позове да је посети у Вичити, Гордани се тамо не иде.
– У Канзасу смо нашу кућу продали. Право да вам кажем Канзас није ништа. Шта ћу тамо?! У Калифорнији је све добро осим оних који њом владају. То је постала најгора држава у Америци, порези су три пута већи него у другим америчким државама. Људи то не знају, а када дођу, прође време и остану. Ја бих отишла одмах, али немам где.
Дејан допуњава мајку:
– Калифорнија је лепа, посебно поред обале где Саша и ја живимо. Демократе покушавају да уведу национализам и социјализам у ту државу због чега готово 400 хиљада људи сваке године напусти Калифорнију и селе се у Тексас, Тенеси…. Не само због пореза, свеукупно због лошијег квалитета живота.
Госпођу Аћимовоћ демократе на челу са Камалом Харис и Џозефом Бајденом очигледно јако нервирају:
– Диктарају нам како да живимо. Кажу за Трампа да је Хитлер, а они су Хитлер. Лажу, толико лажу да не можете више да слушшате то што говоре. Калифорнија је упориште демократа и сви ови демократи који иду около су из Калиформније. Ова глупача Камала Харис два пута је пала на испиту за адвоката и сви то знају. И није могла да га заврши док на неки чудан начин није добила диплому. За 95 дана кампање није дала ниједан интервју. Гурају је да буде председник, као што су гурали Бајдена, а после крили га у подруму. Крађа прошлих избора је доказана. У Атланти су били затворили бирачка места током дана због наводне поплаве у згради и када су сви отишли, они су се вратили и испод стола за гласање узели листиће и уписивали гласове за Бајдена. Никакве поплаве није било. Заборавили су да камере у хали снимају. Трамп је наиван, да вам ја кажем. Сорош је на све позиције судија и контролора ставио све демократе.
Каже да су наши људи у Америци углавном сви за Трампа, бар они из њеног окружења.
– Мени не треба телевизија да видим шта се дешава, колика је инфлација, шта се обећавало, а шта је урађено. Бензин је био 2,5 долара, сада је 6,5, а у Калифорнији још скупљи. Јаја су била долар и по до два, а сада најнижи квалитет шест а највиши дванест долара за паковање од 12 јаја. Све се то догодило у последње три године. Бајден све паре даде Зеленском, а он мало да својој држави, мало себи у џеп а остало врати Бајдену. Лопови.
У ишчекивању резулатата америчких избора Гордана воли да гледа историјске и научне програме на телевизији, оде понекад до фризера (Саша је одвезе) и у супермаркет, посети комшиницу Цицу, њену вршњакињу, или она дође до Гордане. Чита књиге и „Илустровану“ и жали што јој се синови нису поженили. Обојица налазе оправдања, али је Саша успешнији у томе, чак и када говори о лепој седмогодишњој вези са девојком из Словачке. Живот су посветили послу, спорту, а сада после епидемије ковида нико и не излази, нема где ни да се упознају слободне жене, кажу обојица. Примећујемо да Саша увек има неки изговор, као дипломата:
– То сте добро приметили, баш је тако – даје нам за право госпођа Мама.
Саша додаје да је у Београду другачије, да су улице пуне. А ми не можемо да одолимо: можда се пожене док су овде, кажемо Гордани.
– На жалост… касно је сад – сетно ће наша читатељка!
Никада није касно, мислимо, и желимо целој породици да нас још дуго читају.
Пише Срђан Јокановић