Када се из Призрена, са 450 метара надморске висине, крене клисуром уз живописну Призренску Бистрицу према висовима северне стране, 80 километара дуге Шар планине, путнику намернику се отворa неставрна лепота природе, високих и стрмих врхова, бистрих, брзих потока и речица и надасве бујне вегетације која сада у јесени добија све јачу златну боју.
Уз Бистрицу, на самом излазу из Призрена, ређају се ресторани поред реке и лепо уређена стаза. А oнда, више уз реку су Душанови Свети Арханђели, па Речани, Средска, Мушниково и на врху Средачке Жупе Горње Село, на 1.300 метара надморске висине. На обронцима Шар-планине, око горњег тока Призренске Бистрице, смештено је ово село заграђено превојем Превалац са 1.515 метара надморске висине, са севера Ошљаком 2.212 метара, а на југу Црним Врхом на око 2.600 метара висине. И у таквом амбијенту закриљено врховима Шаре и ушушкано уз саму Бистрицу угнездило се Горње село које у правом смислу те речи изгледа бајковито.
Ушорено са старим и новим кућама али и оним полусрушеним са двориштима која су поодавно шибљем обрасла говорe да село тек преживљава. Из центра села, са мостићем преко реке, на три стране уз планину воде поплочане стрме обележене улице. Једна улица која из центра села води поред школе до сеоског гробља изнад села, где почива песник Лазар Вучковић , именована је улица Живот. Но, ни у њој нема живота.
Са горњом и доњом махалом Горњег села међу стотинак Бошњака остала да живи само једна Српкиња Иванка Вучковић.
– До пре месец дана сам звонила сваке недеље и празницима. Сад ме здравље издаје. Пре мене је звонио муж Слободан, – говори нам Иванка у дворишту окупаном сунцем, у бојама јесењег цвећа које се пружило од високе капије до улаза у кућу. Она се с мужем Слободаном прва вратила у село 2002. године.
– Све су нас отерали. Скоро свака кућа је била запаљена. Дошли смо на згариште, али захваљујући држави добили смо нову кућу. Почели смо изнова. Радили у башти, сејали пасуљ, кукуруз, држали нешто стоке, а онда временом баталили. Некада се овде Шара белела од оваца. Свака кућа је имала стадо. Школовали децу, радили од зоре до мрака, срећни били. Сада сам сама. Једина Српкиња у селу преко целе године. Док ми је муж био жив, све је другачије било. Али, пре пола године однесе га болест, говори Иванка, ту поред родне куће свог мужа, брата Лазаревог, поред куће која је запаљена 1999. На њој још сабласно вире нагореле греде.
Текст и фотографије Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању