Обележја никаквог нема мада, руку на срце, онај ко не зна да “чита” терен тамо и нема шта да види. Јер, археолошки локалитет Стари виногради јесте значајно налазиште, али нема видљивих остатака што посетици најчешће очекују када крену у обилазак. Тамо су сада само ископи, невелике рупе, или гомиле земље. А тог дана када је настала ова прича, до локалитета се могло једино кишом добро натопљеним пољским путем. Чим се скрене са асфалта, тај пут десно води у њиве, а то је подразумевало гацање по блату. Што би рекли наши јужњаци “кал до гушу”.
Шевар, трска, понегде се виде остаци кућа. Заправо укопаних станишта. Ово је по површини која се истражује највеће налазиште у Војводини. Археолог Станко Трифуновић, који већ 23 године истражује овај терен каже да је налазиште слојевито и да сведочи о различитим цивилизацијама које су овде бивствовале од каменог доба, преко античког периода, до 18. века наше ере. Нађена су станишта са предметима за свакодневну употребу, а у последње време археолози истражују и две некрополе. Покојници су углавном спаљивани. Ископавања трају, вредни налази после сваке кампање дају све јаснију слику о животу на овом простору, а стручњаци се надају да ће ускоро да заживи идеја да се овде изгради Археолошки парк, који би био први те врсте на простору Војводине.
Са тог простора пуца поглед, а у даљини као да пара небо један торањ. Тек када се мало дуже гледа виде се уз тај торањ, али нешто ниже, још два. Припадају цркви Вазнесења Господњег.
Дан ветровит, прохладан, али сунчан, па у центру места, испред ове цркве, у уређеном паркићу, они мање зимогрожљиви седе на клупи, други шетају. У цркви, госпођа која продаје свеће радо је, укратко, испричала шта зна о овој светињи.
– У оном торњу у средини окачено је највеће звоно на Балкану – рече и пружи тражене свеће. – Тешко је мало мање од пет тона. Има то све написано.
И, има. А тамо пише да је на месту где је подигнута садашња црква постојала стара која је 1848. године порушена. Овај храм је саграђен 1858. и имао је само један торањ. А историја звона са цркве је занимљива. Код познатог ливца у Темишвару 1913. су наручена четири звона. По налогу ратног министарства два су скинута и предата “за ратне сврхе”. После Великог рата изливена су нова четири у Новом Саду. Једно од њих, највеће, није могло да стане у постојећи звоник, па су обављени додатни радови и направљени посебни носачи. Тако је на Цвети 1934. у Чуругу зазвонило, уз остала три, највеће звоно на Балкану. Кажу да на звону са звуком “контра Г” пише: “Српска православна црквена општина у Чуругу за време владе Њ.В. Александра и Краља Срба, Хрвата и Словенаца и архијерства Њ. В. Пр. Г. Др Иринеја Епископа Новосадско-Бачког подиже на Св. Вазнесењском Храму своме ово звоно да дању и ноћу буди верне к славенослављу светога имена Божијега”.
Текст и фотографије Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању