Када смо покушали да представимо Гезу Шетета као суботичког стрип цртача, одмах је ставио исправку: кикиндски, не суботички. „Ја сам родом из Кикинде“, наглашава наш саговорник, додајући да је осим у овом севернобанатском граду, један део свог најранијег детињства провео и у оближњем Бочару, а тек после га је стваралачки пут водио у Суботицу, где је и провео већи део радног века. Данас живи повучено, пензионерски, у Таванкуту, али се свог кикиндског порекла не одриче. Штавише, друге географске одреднице сем севернобанатских, скоро да и пориче. А кад је дошло до питања како да уметнички одредимо овог ствараоца, он сам је разрешио дилему.
– Сликар и стрипар, ето, тако ме представите. То је један Сомборац сковао термин да не будемо више “стрипаџије”, него стрипари. Признаћете да много лепше звучи него стрипаџије – наглашава Геза.
Иако званично у пензији, овај крепки уметник с великом приљежношћу и данас ствара. Оловка или каква друга писаљка увек су му при руци. Ако угледа неки занимљив призор жури одмах да га цртежом забележи. Макар као кроки. Али не само призор. Геза воли и људе, не само као филантроп, него и са ликовне стране, и физиономије су му омиљени мотив за цртање. А људску анатомију која је потребна сваком сликару проучио је до танчина. Зато често бира да црта портрете.
– Још док сам био у армији највише сам радио портрете. Војници су хтели да позирају, а мени је то добро дошло да вежбам анатомију и физиономије људи. Непрестано сам цртао и чини ми се да сам у цртању људских лица најдаље отишао.
Иако су му генерално људи чест сликарски мотив, Геза је бавећи се различитим занимањима остао стваралачки свестран.
– Радио сам много послова у животу, али ми је константа цртање и сликање. То никад нисам прекидао. Једно време сам радио и на рибњаку и тај период у мом животу памтим по томе што нисам ништа сликао нити цртао чак две недеље, јер је било пуно посла око излова рибе. Радило се од 6 ујутру до 10 увече. То ми је најдуже време у којем се нисам дружио са сликарским или цртачким прибором – истиче као куриозитет ову стваралачку паузу.
Љубав према ликовној уметности почела је у детињству, логично, најпре од стрипова.
– У стрипу је на мене највише утицао Харолд Фостер и његов “Принц Валијант”. Имао сам десетак година кад сам у “Кекецу” видео први пут Принца Валијанта и то је била љубав на први поглед. Још као дете сам копирао стрипове из едиција “Цртани романи”, “Плави Вјесник” и друге. Сви ти утицаји су за мене били јако важни и увек ме је од свих елемената стрипа цртеж највише привлачио. Сценарио ми је био у другом плану. Касније сам у Кикинди упознао Хрвоја Радовановића, сликара, илустратора и графичког уредника и он је кад је имао времена додатно подучавао и мене и касније познатог стрип цртача из Мокрина Спасоја Кулаузова.
Пише Немања Савић
Фотографије Н. Савић и архива
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању