Ивана Нинић (25), дипломирани туризмолог из Лознице, страствена је заљубљеница у писање и путовања. Некада је била капитен женске кошаркашке екипе, а данас организује индивидуална путовања широм света. За читаоце „Илустроване Политике“ донела је причу о Црној Гори, Херцег Новом, Госпи од Шкрпјела и Перасту, пружајући једну потпуно нову визуру ових дестинација.
Шта вас је привукло да посетите Црну Гору ван летње сезоне, као што практикује већина туриста?
– Далеке дестинације саме по себи носе звучна имена која аутоматски имају сензационалистичку најаву. Све што нам је странo и егзотично, делује примамљивије и недостижно, па се томе, по људској природи, без поговора одушевљавамо. Чак и онда када нисмо сведоци тих лепота уживо, већ само преко фотографија на интернету. Била сам друга година Географског факултета када смо добили предмет Географија Србије. Предавања нам је држала фамозна професорка Мила Павловић, можда и најбољи предавач ког сам слушала. Међутим, оно што није било тешко приметити јесте да је већини групе познавање сопствене земље и пограничних територија незанимљиво у односу на информације које поседујемо када су светске дестинације у питању. Самој себи сам деловала лицемерно и тада сам одлучила да првенствено испитам, истражим и доживим државе бивше Југославије, а најпре своју родну земљу. Дуго сам обилазила Србију (о чему бих могла даноноћно да говорим), а како смо историјски тесно повезани, пожелела сам да сазнам више и о Црној Гори. (А можда ме и љубав мало „погурала“ ка томе.) Лета 2023. спаковала сам кофере и села на воз Београд-Бар, желећи да искусим живот сезонског радника. Морам признати да то искуство не бих понављала, али тада се јавила снажнија жеља да упознам приморје ван сезоне. И тако сам, у децембру месецу претходне године, изабрала Црну Гору. Већ првог дана боравка имала сам у потпуности другачији осећај и све је деловало посебно у тишини, лаганим јутрима и полупразним обалама. Тек тада сам почела да схватам да је ова земља много више од мора.
И, како изгледа црногорског приморје у децембру?
– За мене је одувек Херцег Нови имао посебно место на карти света и мислим да ће тако бити довека. Прва летовања, камповања у шатору са родитељима, шеталиште Пет Даницa, омиљени ресторан „Илијада“… Када би неко споменуо Црну Гору, то би увек била моја прва асоцијација. Била сам себична према себи и другим градовима приморја, тако да никада нисам осећала потребу да променим локацију и упознам неки други део црногорске обале. Ипак сам изашла из своје зоне комфора и препустила се уживању у, до сада, неистраженом. Када смо се спустили до Пераста, силно сам желела да видим Госпу од Шкрпјела. Машту ми је голицао дијалог између Данице и Филозофа из филма Лајање на звезде (који се у нашем дому гледа бар једном годишње), када на средњошколској екскурзији обилазе Боку Которску. Требало ми је да будем присутна духом и мислима, а сматрам да је то тешко постићи у летњој сезони када све врви од гласова и фотоапарата. Обрадовало ме децембарско сунце и мирно море, па смо се бродићем пребацили до острва. Вазда волим да кажем да све умем да објасним речима, али за неке емоције нам зафали по које слово – као у овој ситуацији. Толико је важних и незаборавних прича које се везују за острво и саму цркву, да је тешко изабрати најупечатљивије и сместити их у неколико редова.
Пише Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању