Грац је по свему посебан. Прво што се на њему примети, то је доза лагодности и опуштености на улицама. Балкански ДНК је овде још увек јак, избија изван аустро-угарске архитектуре и чистунства, на улицама, на лицима људи, у гласном говору и смеху Балканаца. Неизбежно је да чујете неки од балканских језика, док се шетате градом. Сам назив овог града (назив подиче од словеначког Градец, или хрватског Градац што значи мала тврђава) говори о његовој прошлости, у којој су га насељавали Јужни Словени.
Друга карактеристика Граца јесте необична тежња за футуризмом: у низу грађанских кућа изникну понекад, ничим изазване, грађевине које делују као да их је излегла ванземаљска лутајућа колонија. Сами Грачани са поносом показују своја, како их зову, три „пријатељска ванземаљца“ – футуристичку „Кућу уметности“, веома храбро конструисану зграду светски познате архитектице Захе Хадид, и „Острво на Мури“ – сплаволуку конструкцију на реци која протиче кроз Грац и полови га, а која делује као делић свемирског брода. Та тежња за будућношћу, та нестрпљивост да се зграде, улице и људи сретну са будућношћу види се и на платоу испред главне железничке станице у Грацу, а понајвише у њеној историји. Плато испред делује као космодром на који редовно слећу интергалактички бродови.
За футуризам у Грацу је одговоран један човек – а тај човек, надвојвода Јохан Аустријски (код нас превођен као Јован или Иван Аустријски), уопште и није био Грачанин. Штавише – рођен је у Фиренци 1782. године. За разлику од многих у тим бесним и опасним временима, надвојвода Јохан је имао срећу да се роди као млађи брат цара Франца Првог, у окриљу аустријске царске породице Хабзбурговаца, што му је дало одређену животну лагодност. За увођење железнице у Грац, оснивање музеја, као и за многе друге новотарије којим је Грац изронио из провинције и постао динамичан, модеран град, одговоран је управо он.
Идејом о изградњи железнице надвојвода се заразио током боравка у Енглеској, 1815/16. Опчиниле су га парне машине и локомотиве. Разумео је да железница значи прогрес. И да улагање у њу, ма колико скупо било, на крају ипак доноси добит. Не само финансијску. Ипак, средина у којој се војвода Јохан кретао беше конзервативна и отпорна на новотарије. Требало му је око 30 година да идеју спроведе у дело. Али надвојвода није одустајао – лобирао је, окупљао је угледне грађане и пословне људе, припремао град а и свог брата, цара, на будућност – на железницу. Његовом заслугом нова пруга у Аустро-угарској монархији, Беч-Трст, ишла је преко његовог обожаваног Граца.
Текст Зорка Милошевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању