Саговорник „Илустроване Политике“, Александар Ташић, је човек који се не задовољава обичним животним ритмом. Рођен у Београду, прошао је кроз многе фазе живота, од боравка у Бечу до тренутног живота у Сједињеним Државама, где је стигао са циљем да заради новац за „луда путовања“. Са дипломом новинарства и дугим стажем у струци, данас се бави писањем блогова и кратких текстова на друштвеним мрежама, иако је, признаје, одавно напустио новинарство као професију. За себе каже да су осим путовања и авантура, цртање и архитектура – његове велике љубави.
Гренланд је највеће острво на земљи. Како се догодило да га посетите?
– Гренланд у мом животу представља велику жељу, још од када сам почео интензивније да путујем. Заправо, када сам кренуо да детаљније истражујем планету, што се поклапа са почецима мог блога још 2011. године. Волим да истражујем места где ретко ко иде, завучене ћошкове наше дивне планете, рупе и рушевине. Не, не зато што желим да радим нешто што други не раде, да будем другачији или путнички хипстер, већ због чињенице да баш таква места често пружају оно што локације заражене масовним туризмом немају у понуди: сирове људе, рањиву природу, неизбежан адреналин и интензивну могућност да спознајемо себе. Знам, звучи као клише, али тако је. Не рекох „спознамо“, јер је то недокучиво. Елем, скренуо сам с теме, а још нисам ни кренуо. Гренланд је за мене одвајкада звучао као нешто скупо, тешко за освојити, дестинација за коју ти треба много средстава.
Ипак, успели сте да се снађете?
– Заправо, било је потребно стрпљење, знање и срећа. Пронашао сам јефтиније авионске карте из Копенхагена, купио их и за седам дана смо се пријатељ и ја припремили да посетимо највеће острво на свету и закорачимо на вечни лед који је ту милионима година. Мислим да до Гренланда можете стићи искључиво директним летовима из Данске или са Исланда. Карте су иначе коштале око хиљаду евра, али ми смо их нашли за шесто — добар дил, морате признати. Први утисак је било непрестано узбуђење током целог лета и неверица када сам закорачио на тло након слетања. Остварење сна — може ли бити другачије? Иако око аеродрома, оно што се видело са писте, није било чаробних ледених предела, пејзаж је више изгледао као да смо слетели на Месец. Ипак, убрзо након напуштања терминала, Гренланд нас је дочекао баш онакав какав јесте — суров, али леп. Повучен, али праведан. Први дан смо истраживали крајолик око дрвеног кампа у којем смо били смештени, црвена дрвена правоугаона зграда, једна од пар сличних. Грејање је радило, сир се секао чудном справом, било је чаја на претек. Крај кампа, дечије игралиште које је помало личило на оно из Чернобиља. Хтео сам да се опасуљим, али ме није попуштала грозница узбуђења. Једини маркет је радио до седам, чисто да пазарим кока-колу уколико ми чај досади. Добродошли на Гренланд.
Како је изгледао ваш типичан дан на Гренланду? Да ли сте имали неке посебне рутине због климе и других услова?
– Још увек сам се навикавао на зиму. Иако је био мај месец, зимска опрема је итекако била неопходна, клима је дефинитивно непредвидива. Ипак, рекао бих да сам заволео зиму на том месту. Верујем да ће већина преврнути очима, али морам нагласити оно што вероватно и знате — зима на Гренланду није исто што и зима у Београду. Нити је чаробна као на Мокрој Гори. Зима је овде снажна и то је све што треба да знате о њој. Будили смо се у зору, или смо бар мислили да је зора. Са друге стране, не могу вам са сигурношћу рећи да смо на спавање ишли у сумрак, јер сумрака није ни било. Ролетнама смо сами себи свако вече приуштили мрак. Много смо пешачили сваког дана. Доручковали смо остатке лососа и „филаделфија“ сира од јуче, навлачили на себе пар слојева и кретали у поход. Учили смо да што стабилније ходамо по снегу и леду. Покушавали смо да остваримо ближи контакт са локалцима, али није баш успевало. Важно је да уз себе имате активни веш, на рукама рукавице, шал и капу, и наравно, жељу за животом. Носили смо са собом протеинске чоколадице, бадем, јаја и сличне намирнице. Морате бити спремни на разне услове, да у неким тренуцима немате где да се сакријете од ветра и снега, од хладноће или сунца. Поцрнео сам. Поред протеина, витамини су били кључни у одржавању снаге и воље сопственог тела. Ресторани су скупи, те смо се углавном хранили по маркетима. Димљени лосос је овде био нешто најјефтиније, а нама свакодневни ужитак. По завршетку дана, опрема је ишла на сушење, а ја у кревет, упорно убеђујући мозак да је ноћ.
Пише Јована Миловановић
Фотографије Приватна архива
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању