Ињeнзи или бубашвабе – тим именом већински, и политички утицајнији, Хути називају Тутсе. Шта већина људи ради са бубашвабама када их види у свом дому? Згази их! Баш то су Хути први пут покушали да ураде 1959. на верски празник Сви свети (Задушнице). „Машинерија геноцида стављена је тада у погон и никада није престала да ради“, пише Сколастик Мукасонга која је имала три године када се злочин десио, али призори онога што је тада доживела наставили су да је прогоне и у Француској, где живи од 1992.
„Одједном нас је окружио дим који се дизао са падина планине Макваза и ширио преко суседне долине Русуса где је живела породична пријатељица Сузана. Она ми је била као бака. Чули смо буку, повике, хук који би могао да испушта рој монструозних пчела, некакво режање испунило је ваздух. И данас чујем то режање негде иза својих леђа, али не усуђујем се да се окренем и погледам, само убрзам корак“.
Сколастик Мукасонга је најславнји писац из Руанде. Својих осам књига, што аутобиографских што фиктивних, написала је на француском језику и све су тематски везане за драме и трагедије које је 20. век донео њеном народу и домовини. Оне су посвећене сећању и туговању, женама и образовању, као и мало познатим последицама колонизације и увођења хришћанства у тамошње друштво. У центру Мукасонгиних прича је борба за опстанак њеног народа, племена Тутси, чије расељавање и убијање се одигравало деценијама и претходило је стравичном геноциду из 1994. године.
Белгијанци су криви
Осврће се на отровну белгијску колонијалну политику „завади па владај“ и систем апртхејда што су га установили у Руанди и који је довео до свих трагедија у тој земљи. Када је Лига Народа после Првог светског рата од поражене Немачке одузела њену колонију Руанду и доделила је на управу Белгији, они су измислили вештачку етничку поделу тамошњег становништва која никада није постојала пре тога. Белгијанци су почетком тридесетих година прошлог века увели обавезу да свака особа у својим личним исправама има и етничку припадност. Тако су створени Хути и Тутси који припадају истој раси, истом народу. Разликовали су се, до тада, само у социјалном статусу.
Педесетих и шездесетих година, након стицања независности, у земљи је настављена колонијална политика подвојености и дискриминације, а обрaзовањем су могли да се баве само католички мисионари који су покушали тамошњим народима да исшчупају духовно корење, да их одвикну од веровања предака.
„Белгијски колонизатори су сањали о томе да изграде хришћанско краљевство у срцу Африке“, објашњава Мукасонга. „Раније су сматрали да су Тутси елита која може да управља земљом, али након стицања независности Руанде, у јеку Хладног рата, и Белгија и католичка црква су почели да подржавају највећу партију Хута која је имала расистичку представу о дошљцима Тутсима, и староседеоцима Хутима. Знамо шта се после десило. Мислим да су Тутси имали несрећу да живе у близини извора реке Нил који је за Европљане био непознат све до средине 19. века“.
Онда су стигли Енглези са својим чудним теоријама да је „раса“ која савршено управља тим областима стигла из древног етиопског царства и да је некада била хришћанска! Нико од њих није ни стигао до Руанде када су већ били направили опис земље и њених људи. Тутсе су представили као лепе џинове европског типа који су стигли из Етиопије, Египта, Тибета или Израела!
„Са колонизацијом, Европљани историју Руанде објашњавају из угла раса и својих феудалних назора“, каже Сколастик. „Тада се родио етнолошки мит који је створио катастрофалне поделе. Тутси су постали странци у својој земљи које су Хути желели да истребе и уклоне“.
Почетком деведесетих ситуација се убрзано погоршавала, од грађанског рата, брзих промена влада, нарушавања примирја до убиства председника у пролеће 1994. То је био окидач за почетак геноцида. Тада је племе Хути за само сто дана, од априла до јула, побило више од осамсто хиљада припадника Тутсија. Четрдесет одсто житеља Руанде тада је страдало или пребегло у суседне земље Бурунди и Заир. Силовања и мучења била су пожељна оружја у крвавом пиру. Наставници су убијали своје ученике, свештеници своје парохијане. Уједињене Нације су, наводно због процедура, одбиле да помогну жртвама масакара, али их исте процедуре нису спречиле да из Руанде извуку све Европљане који су тамо живели и радили.
У страху од војника
Наслови појединих поглавља у књизи „Бубашвабе“ указују на историјске догађаје који су претходили геноциду и који нам омогућавају да лакше пратимо тужну судбину породице Мукасонга.
Књижевница је рођена 1956. и већи део детињства провела је у избегличким насељима у забитима Руанде, попут већине њених сународника. Детињством се бави у „Бубашвабама“, бледим сећањем на провинцију Гиконгоро у близини прашуме, где је рођена, као и каснијим одрастањем у Њамати, ненасељној савани „у којој су живеле велике звери заражене мувама це-це“. Тада још није знала да ће јој то бити тек прво избеглиштво у животу.
Њихове куће у Гинкогори биле су спаљене те 1959. године, а људи који нису убијени потрпани су у камионе. „Тако су нас збили да смо ударали главама једни у друге приликом сваког труцкања на путу. Сви смо били жедни, деца су плакала. Када смо пролазили поред реке или језера људи су лупали у возачеву кабину молећи га да стане како би се напили воде. Камион је само настављао да иде. Пала је и ноћ а нико од нас није знао где нас возе. У маминим очима сам видела очај. То ме је још више уплашило“.
У Њамати није било школе. Избеглице су правиле куће од блата, а католички мисионари организовали учионице на отвореном, испод крошње дрвета. Село Гитагата је било под сталном присмотром војника који би ненајављено вршили препаде и рације. У данима када би их војска „заборавила“, породица Мукасонга је покушавала да живи срећно. Правили су „офурваву“ или пиво од банана, деца су на путу до школе пратила слонове који су им били изговор што касне на часове. Ишли су на језеро по воду, учили су како да ходају боси и избегну трње и змије, а Сколастик је уживала у читању на школским часовима („Тада сам маштала о једној немогућој ствари – да имам једну књигу која би била само моја“).
Мајка Стефанија је била опседнута сигурношћу своје деце, као и све жене из племена Тутси које су увек биле прве жртве нападача из племена Хути. Увек су на уму имали да би поново могао да им се деси покољ, кроз недељу или годину дана. Или кроз тридесет година, како се испоставило. На пољани испред куће Стефанија је остављала велике бале дивље траве у које би деца могла да се сакрију ако наиђе војска. На оближњим јазбинама мравоједа проширила је отворе како би и тамо могли да се склоне ако затреба. На задњем делу земљане куће оставила је мала скривена врата кроз која би бар деца могла да побегну. Нацртала је путање за бекство све до границе и у земљи држала залихе хране коју је повремено обнављала.
Сколастик је са дванаест година мислила да ће „заувек остати сељанка са прљавом марамом везаном око главе“. Али, девојчица је изненадила све својим знањем и одличним успехом на испиту који је одређивао ко ће наставити школовање.
У почетку, није ни желела да пешачи десет километара како би стигла пред комисију. Правадала се болним грлом. Отац, хришћанин и образован човек, наредио јој је да крене на испит по сваку цену. „Образовање његове деце значило му је више од ичега, јер је мислио да само то може да породици пружи неку шансу да преживи“, пише Сколастик.
Образовање јој спасило живот
Успела је да се избори са сиромаштвом, страхом и јасним етничким квотама које су највећем броју деце из племена Тутси онемогућавала да упишу средњу школу. Примљена је у најбољу гимназију у земљи „Лицеј Нотр Дам д Сито“. Девојчица и њен отац су морали да препешаче четрдесет пет километара да би стигли до нове школе. „То је било много, чак и за брзог ходача попут мене. Када смо после дугог поздрављања са породицом и родбином прешли мост преко реке Њабаронго, крочила сам у неки други свет“.
У школи јој није било лако. Већински Хути-ученици понижавали су је и загорчавали јој живот, али она је само учила, и дању и ноћу. Уписала је следећи ниво, школу за социјалне раднике у тада важном граду Бутареу на југу земље. Тек ту је почела да се осећа једнаком са осталима. Часне сестре које су водиле школу, као ни професори из Канаде, нису марили за етничку припадност ученика.
Распусте је проводила у дому до кога је опет километрима пешачила по прашњавим афричким стазама, скривајући се од главних путева и војске. Иако је имала уредне папире, то није значило да неће бити понижавана и малтретирана. „Зависно од расположења у коме су били, пљували би нам у лице или нас шутирали“, пише Сколастик.
Прича даље тече између очаја и наде. У једном тренутку се међу прогнаним Тутсима пронела вест да ће збачени краљ да се врати са својом војском у Руанду и отера „окупаторе“. Лажна вест, испоставило се. Уместо краља, стигли су војни хеликоптери актуелне власти који су летели изнад кућа од блата и сена избеглих Тутса и све их порушили. Атмосфера је у целој земљи била напета, чак и у школи коју је похађала Сколастик. Мирисало је на крв.
Отац је био у праву: образовање је Сколастик и њеном брату Андреу спасило животе. Мајка Стефанија је сина и ћерку прошверцовала преко границе 1973. када је почео нови погром над Тутсима, када су њихова деца избачена из школа, а припадници тог народа најурени из државних служби. Видела је куда све то води и желела је да бар двоје деце изведе из пакла у коме су живели. “Преко границе нас је током ноћи кришом превео друг мог брата који се вратио у Руанду. Нису га убили тог јутра, већ двадесет година касније“, пише Сколастик.
Ноћ са мртвом родбином
Школовање су она и брат наставили у Бурундију и склопили су договор: једно од њих ће да учи, а друго да ради и обрнуто и тако ће завршити школе. Стицали су бројне дипломе које нису ништа вределе. То је Сколастик схватила тек када је успела да добије посао учитељице у сеоској школи далеког Џибутија. Почетком деведесетих, већ удата и са два сина, стигла је у Француску где се суочила са чињеницом да нико не признаје њене дипломе из Бурундија. Завршила је још једну школу како би постала оно што је одувек желела – социјални радник. Њен брат је завршио медицину и запослио се као лекар.
Породицу је, од одласка из Руанде, једини и последњи пут видела у мају 1986. када је домовину посетила са француским мужем и децом. Породица јој је приредила велики дочек, али јој је наредног дана мајка дискретно рекла да би било најбоље да оде.
„Присуство мене, мужа и деце значило је опасност за моје родитеље и целу породицу. Последње чега се сећам је мала силуета моје мајке која нестаје на путу којим одлазим од ње“.
Тек је почела да живи у Француској када се 1994. догодио геноцид у Руанди. Њено село је избрисано са мапе, убијени су јој отац, мајка, петоро браће и сестра и њихова деца – свеукупно тридесет и седам чланова породице. Сколастик је једва скупила снагу да десет година касније оде у Руанду како би бар сећањем спасила своје најближе.
Њима је посветила прве две књиге – „Бубашвабе“ (2006) и „Босонога жена“ (2008). Постала је цењена у свету литературе и почела је да пише и романе. Највећи успех постигао је „Наша Госпа са Нила“ (2012) према коме је снимљен истоимени филм. Њене новије збирке прича „О чему планине шапућу“ (2014) или роман „Кибого је отишао право у Рај“ (2020) подједнако су потресне и величанствене приче из Африке, али и Француске.
Сколастик каже да није имала времена да тражи књижевне узоре, јер је писањем почела да се бави из страха од заборављања:
– Морала сам да пишем како умем, добро или лоше, само да бих забележила оно чега се сећам. Те белешке из мог плавог нотеса, који сам увек носила са собом, у почетку нисам планирала ни да објавим. Само сам чувала сећања. Увек бих изнова записивала имена свих чланова моје породице како бих себи доказала да су заиста постојали. Изговарала сам свако име, једно по једно, у мраку и тишини. Морала сам да се напрегнем и свако име повежем са једним лицем, да се ухватим за неки делић сећања на њих. Када бих почињала са тим, знала сам да је предамном још једна ноћ без сна, јер има толико мртвих из моје фамилије са којима морам да поседим и разговарам.
Последњи део књиге су њихова имена и поред сваког нешто по чему га се сећа: њен пиринач сам највише волела, он је за себе мислио да је најзгоднији мушкарац, њега су убили са десеторо деце…
Ко их је убио?
И „Бубашвабе“ и „Босонога жена“ су засноване на успоменама из ауторкиног детињства проведеног у избегличком кампу у месту Њамата у који су Хути прогнали Тутсе.
– Моје књиге су гробови од папира које сам морала да подигнем својој породици и свим несахрањеним жртвама несталим у анонимности геноцида. Зато што сам желела да тај гроб буде достојан свих њих, трудила сам се да пишем лепо. Бригу о језику сам, вероватно, наследила од оца који није говорио француски, али је инсистирао да његова деца говоре „лепи кинјарванда језик“. Ја ни сада не волим себе да називам писцем, већ приповедачем, што јесте и свака мајка из Руанде. Код нас постоји изрека „умунту ука умугани нтагира инаби ка мутим“ или „онај ко приповеда нема мржњу у свом срцу“.
Мукасонга приповеда и нема мржњу упркос хорору који ставља на папир. Детаљно описује како су убијени њена најмлађа сестра Жана и њен зет Пјер: она је била трудна, а злочинци су јој мачетом распорили стомак и тукли је фетусом који су из њега узели. Искрварила је до смрти. Пјера су затворили у градску скупштину у Кигалију која је претворена у тамницу. Сваког дана су му секли по један део тела. И то им није било довољно већ су његову ћерку натерали да му доноси дневно следовање хране и тако би сваког јутра видела да њен тата има један део тела мање – прст, руку, ногу… док и њега више није било после неколико дана.
Потресан је и покушај ауторке да открије како су завршили њени родитељи и остала браћа и сестре. Посетила је село Гитагата у коме се налазио њихов дом. Он више не постоји. Препознала је место где је била кућа само по дрвету које је расло у дворишту. У даљини је видела једну жену која је побегла чим јој се Сколастик приближила.
Срела је комшију, из племена Хути, који још живи у својој, оближњој кући. У тренутку је није препознао, иако је био у њиховом дому када је, две деценије раније, Сколастик последњи пут посетила породицу. Када је чуо ко јој је отац, почео је да је моли за опроштај, али је изненада престао. Почео је да говори да он није убица, да чак није ни присуствовао масакру, да би свој говор завршио леденом реченицом: “Овде нико није умро“!
„Тада сам престала да слушам шта говори. Да ли је он лично убио моје родитеље или је био саучесник? Или је то учинио неко други? Никада нећу сазнати“. Као и многи који су преживели геноцид, и Мукасонга зна где су њени родитељи убијени, али не и како су убијени и где им се налазе кости.
Малена књига „Бубашвабе“ су и књижевност сећања и сведочанство преживелих. „То је задатак који су Андреу и мени родитељи оставили да обавимо. Требало је да преживимо како би се неко сећао свих који нису, и сада знам колико је тужно преживети“.
На „Бубашвабе“ се наслања Мукасонгина друга књига „Босонога жена“ коју је, готово у целости, посветила мајци Стефанији. Она је својим ћеркама једном приликом рекла: “Тело преминуле мајке нико не сме да види. Само ваш посао, кћери моје, јесте да га покријете“. Али, Стефанијино тело није имао ко да покрије. Све ћерке су већ побијене, осим Сколастик која је живела у Француској.
„Мама, нисам била поред тебе да те покријем и све што имам јесу ове речи језика који ти ниси разумела, да њима испуним оно што си нас заветовала. Сама сам са својим нејаким речима. Њима у мом нотесу исписујем реченице којима покривам твоје тело“.
У ауторкином селу у коме је одрасла жене су биле задужене за ватру. Скупљале су дрва и одржавале је дању и ноћу. Својим књигама Сколастик је преузела дужност чувара ватре њене породице.
Приредио Срђан Јокановић