Опет су се научници упутили у Мексико, тачније у кршевито пустињско подручје како би покушали да реше како и зашто на том простору не важе неки од закона природе. Тa регија, која је својевремено добила назив Зона тишине, једна је од области на свету са највише аномалија.Тамо, тврде истраживачи, нека сила зауставља рад часовника, прекида или уопште не дозвољава употребу мобилног телефона, на појединим местима компас не показује север, а са транзистора не може да се чује никакав звук. Ова, како су је још назвали „ванземаљска пустиња” налази се на северу Мексика, на надморској висини од две хиљаде метара.
То подручје није велико. Залази тек педесетак километара дубоко у резерват Мапими. Због тога неко ову област назива и Мапими тиха зона. Простор је релативно раван, тек повремено из те равнице изрони понеко узвишење. Захвата територију од око 400.000 хектара и није потпуно ненасељен. Становништва је мало, свакако, и они углавном живе од онога што имају на ранчу, али и малобројних туриста. Јер, није прича о Зони само аномалија. Ту су и неидентификовани летећи објекти. Плус метеори. И још исцелитељска моћ! Па када се све то упакује у добру причу, ето туриста. Но, њих нема превише. Односно нема их у забаченим деловима пустиње, далеко од путева. Углавном су то они који се задовоље да скокну до области, усликају се поред табле, или на једном од ранчева попију сок и поједу сендвич.
Није утврђено, и зато су научници и намерни да то истраже, али је претпоставка да је за све „крив” магнетит. Њега, претпостављају стручњаци, вероватно има у великим количинама испод површине и због тога је много тога овде другачије. Овај минерал има веома снажан позитивно-негативни поларитет и попут јаког магнета ремети природне законе.
Али не само то. Ово подручје познато је и по томе што је на њега пао велики број метеорита. Неколико њих пало је у кратком временском раздобљу. О томе како је изгледало када је пао последњи сведочио је својевремено Бањамин Палаос, власник једног од неколико ранчева. Каже како је те 1969. године јака светлост запарала небо, све је било као један велики бљесак, а онда се чуо и јак прасак. Био је толико јак удар да су на једној од зграда ранча попуцали прозори.
О аномалијама на овом подручју дознало се готово случајно још 1966. Тада је, наиме, једна нафтна компанија добила дозволу да обави истраживања и провери има ли у овом делу пустиње црног злата. Почели су радови, а вођа екипе је био толико фрустриран проблемима да је у једном моменту хтео да одустане од даљег истраживања. Инструменти га, како је рекао, нису слушали.
Припремио О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању