После светске премијере свог новог филма „Суви лист“ на фестивалу у Локарну, овај аутор, који је једном давно посетио и Србију, објашњавао је како је ово очаравајуће дело снимао старим мобилним телефоном, открио да му је фудбал већа љубав и од филма, и објаснио зашто је цела његова породица била део овог остварења и због чега у његовој земљи више нема споменика земљаку Стаљину
Снимљен у потпуности мобилним телефоном „Сони Ериксон“ , моделом W595 који је престао да се производи још 2011. године, призори у филму „Суви лист“ често су шарени и замагљени, али лако освајају гледаоца који чак и није навикнут да види такве необичности на биоскопском платну. Штавише, гледајући филм схватамо да је овакав редитељски приступ један велики парадокс: снимљен са најјефтинијом могућом опремом, ово остварење истовремено захтева најбоље могуће платно да би се добио пун утисак проласка кроз време и простор.
И не само то, теоретичари филма су одмах након светске премијере у Локарну приметили да је фасцинантан покушај да се уз помоћ пролазне технологије створи вечно кинематографско дело. Покушај је био више него успешан, чак иако филм траје три сата, чак иако има само три, четири лика (и нешто статиста), чак иако се неки ликови само чују али не виде, чак иако авантура колима кроз Грузију у потрази за несталом девојком није напета и динамична. Једна критичарка је после гледања филма изјавила да је у „Сувом листу“ врхунац напетости „мачка која једе малине“!
Као да све иде против гледаоца, али само на папиру. У биоскопској сали, прича и слика „Сувог листа“ заводе, очаравају и – остају са нама. Сутрадан, након премијере у Локарну, а пре него што му је припала награда Посебно признање жирија, редитељ Александар Кобернидзе (41) је дао интервју за „Илустровану Политику“ и том приликом смо сазнали колико се и зашто преплићу две велике љубави редитеља рођеног у Тбилисију – филм и фудбал. Овај спорт је још раније био једна од тема Александрових радова, а овог пута је фудбалски термин завршио у називу самог филма: „суви лист“ је техника шутирања лопте (спољна страна стопала) због које лопта добија непредвидиву путању и ноћна мора је за голмана. Ту технику је измислио још педесетих година прошлог века бразилски фудбалер Диди, а најчешће је у новије време користио Кристијано Роналдо.
Изгажена трава – добар знак
У самом филму фудбалска игралишта су тачке око којих се врти магична потера. Животиње имају важну улогу у призорима које гледамо, од паса и мачака до магараца и, нарочито, крава. Главну улогу у филму тумачи редитељев отац Давид, а музику је компоновао његов брат Георги.
Давид игра Ираклија, професора на локалном спортском универзитету, коме је ћерка Лиза оставила писмо где поручује да одлази на пут и да не покушава да је тражи. Отац управо то ради – креће у потрагу за ћерком која у локалном листу ради као фотограф спортских догађаја. Зато Давид одлази код Лизиног уредника где открива да је она почела рад на фото-есеју о фудбалским теренима у сеоским срединама који пропадају. Отац и један Лизин познаник и сарадник крећу од игралишта до игралишта која је снимала Лиза, носећи њену фотографију и испитујући мештане да ли можда нешто знају о њој.
– Кад је било јасно да правимо филм о путовању аутомобилом, хтео сам да постоји разлог зашто јунаци иду од једног места до другог – каже Кобернидзе који је пре неколико година био гост фестивала на Палићу. – Помислио сам да би фудбалски терени могли бити тај траг. Као дете сам волео да гледам како деца у селу сама праве фудбалско поље. То је увек први облик заједничког рада – заједница одлучи где ће бити терен, поставе правила, направе голове. Сваки терен је другачији, импровизован. Негде користе дрвеће као стативе, негде морају да измишљају решења. То је добар показатељ стања села: ако је терен пуст и зарастао травом, млади су отишли. Ако је свеже изгажено, онда село живи.
Када се у разговору са Кобернидзеом помене филмска технологија, прво питање намеће се само: зашто баш тај модел „Сони Ериксона“? Није га купио да би снимао, каже, већ да би слушао музику.
– То је био ‘Вокмен’ модел, купио сам га 2008. Тада нисам правио никакве слике, ни фотографије, ни видео. Тек сам полако почињао. Имао сам после и друге телефоне, па и оне паметне, али никад нисам имао осећај да ми се свиђа шта раде. Сада имам телефон који прави слике у високој резолуцији, и фотографишем пуно јер ми је то навика. Али, тај стари ‘Сони Ериксон’ имао је нешто посебно – од почетка сам осећао да је у њему нека лепота. У погледу боја, овај телефон не пружа много могућности. Можете да изаберете више плаве или више црвене, топлу или хладну нијансу, а ја сам углавном изабрао топлу.
Телефон ми је променио живот
Тако је почео да снима кратке вежбе док је још студирао телевизију и филм у Тбилисију, а потом и филмску режију у Берлину. Телефон је постао његов стални пратилац, снимао је сваки дан, годинама. „У једном тренутку схватио сам да ми се та естетика стварно свиђа, и помислио сам – можда могу да направим нешто веће, а не само да слушам музику. Онда сам открио да тим телефоном могу да правим и фотографије и видео снимке, и заиста сам постао опседнут фотографисањем њиме много година. Почео сам 2014. да снимам свој први дугометражни филм тим телефоном, који сам заврпио три године касније.
Тај његов први дугометражни документарно-играни филм, снимљен управо тим телефоном, појавио се 2017. под насловом „Нека лето никада више не дође“. Филм од три сата и двадесет две минуте смештен је у Тбилиси и прати младог човека који из села долази у град, покушава да због љубави постане члан једне плесне групе. „То је готово документарни филм, ништа нисмо мењали. Понекад су људи радили ствари које нису део њиховог стварног живота, али све остало је било онако како јесте“.
Када говори о „естетици“ филмова снимљених телефоном, не мисли, каже, само на то што је слика замућена.
– То није једноставан појам. Први утисак је био чиста емоција – видео сам те слике и помислио: ово је лепо. Можда као прва љубав. Касније сам схватио да ми се допада то што има мање детаља, што оставља више простора за облике и боје, за машту. Ако направите савршену фотографију столице, то је само столица. Али, ако имате пола информације, мозак мора да допуни остатак слике. Као код сликара – из даљине видите лик, приђете ближе, и то су само тачке од којих онај што их гледа ствара своју слику у глави.
Тај телефон постао је његов верни сарадник, „асистент режисера“, како се нашалио. „Овај уређај је постао врло важан за мене. Мислим да ми је потпуно променио живот. Не знам да ли они који су га направили знају то. Имао сам га 16 година, увек исти модел, куповао сам нове кад би се један покварио“.
Свој други филм снимао је уобичајеним филмским камерама. Онда је осетио да му недостаје „прва љубав“, његова драга по имену „Сони Ериксон“. „Недостајао ми је стари начин рада, да могу да снимам сам“, објашњава наш саговорник.
Превише сам се занео!
„Суви лист“ је сниман у две велике фазе: лето и јесен 2022, па лето и јесен 2023. године. „Бирали смо регионе, путовали, остајали по две, три недеље, понекад и само седам дана. На крају смо имали око 140 снимајућих дана. Много тога што смо снимили није ушло у филм, првобитна верзија била је много дужа“. Филмови које режира су прилично дуги, али Александар тврди да то никада није био његов план:
– Први је трајао више од три сата, други два и по. Сада сам први пут помислио да бих волео да траје осамдесет минута. Али, са овим телефоном и оваквим начином рада можеш да снимаш колико хоћеш, без продукцијских ограничења. Мислим да сам се превише занео!
Неки гледаоци због тога могу да одустану од одласка у биоскоп или да побегну из сале усред пројекције!
– Трудим се да о томе не размишљам. И овако је било болно скратити филм. Радим интуитивно, и у једном тренутку само осетим – то је то. Једном сам гледао позоришну представу која је трајала једанаест сати. Следећег дана сам гледао филм од три сата и деловао ми је кратко. Све је релативно.
Кобернидзе често ради са члановима породице. У „Сувом листу“ његов отац Давид тумачи једну од главних улога.
– Он није глумац, већ преводилац за арапски језик. Али, много година раније помињао је да је, пре него што је студирао арапски, размишљао да постане глумац. Увек сам имао осећај да му је пред камерама удобно. Мени је, рецимо, непријатно кад неко хоће да ме снима. Са њим је обрнуто. Играо је мању улогу у мом претходном филму и то је функционисало. Сада је било важно да радим с неким ко је потпуно посвећен, јер је пројекат био мали и захтевао да много времена проведемо заједно. Била је то можда прва идеја – да направим филм о путовању, а друга да он мора бити ту зато што сам знао да ће ми за овај филм бити потребан неко ко, с једне стране, може да буде срећан пред камером, а с друге стране да ме подржава више него било ко други.
Брат компонује музику и изгледа да само мушки део породице прави филмове. Александар није ожењен, нема сестру, али где је мајка, питам? За њу није било улоге? На моје изненађење, редитељ ме разуверава:
– Ту је и она, има малу улогу на почетку и на крају филма, као Лизина мајка. Не воли да буде пред камерама и морао сам дуго да је убеђујем. На крају је пристала „када ми то толико значи“, како је рекла. И упозорила ме је: “Али ако хоћеш да играм већу улогу, мој партнер мора да буде Мадс Микелсен“! Иначе, Лиза у филму је добила име по редитељевој братаници коју обожава.
Без споменика вођама
Некако ми је током гледања филма било занимљиво што животиња у филму има готово свуда – па главни јунаци у својим колима носе џакове са сувом храном за љубимце и успут хране псе луталице – али не и симбола прошлих времена у Грузији. Очекивао би се бар неки кип Лењина или Стаљина рецимо, нека фотографија на зиду сеоске школе, али – ништа!
– Животиње… не знам, увек сам веома заинтересован за бележење малих и већих чуда, а нема већег чуда од краве, на пример. Нормално је да пролазите поред таквих ствари и не примећујете их, али ако останете мало дуже и пажљиво гледате, опчиниће вас те животиње. Што их више гледате, више се дивите немогућности да разумете ко су оне и шта раде. Имам велико дивљење, не само према кравама већ и према биљкама и другим животињама. Што се тиче статуа совјетских вођа, заиста их нигде нема. После распада Совјетског Савеза и стицања независности Грузије, све те бисте и споменици вођа су уништени. Током овог путовања сам видео само једну Стаљинову бисту, и то у његовом родном месту Горију. Тамо и даље има људи који га обожавају и код куће држе његове фигурине, али званичних споменика нема. Није забрањено волети Стаљина, али ту љубав нећете видети на јавним местима.
Оно што Александар Кобернидзе показује јавно јесте његова љубав према фудбалу.
– Фудбал је моја прва љубав – чак пре филма. Почео сам да га играм пре него што сам уопште гледао филмове. Ако имам избор – утакмица или филм – увек бирам фудбал. Последњи пут сам га играо пре три недеље. Док сам живео у Берлину, било је лакше, тамо има много малих клубова. У Тбилисију су моји пријатељи постали лењи, тешко је скупити дванаест људи за један тим.
Још од детињства навија за „Барселону“.
– У Грузији сам одрастао у време када наш фудбал није био на високом нивоу, па нисам имао омиљени домаћи клуб. Али, пошто сам претходни филм снимао у Кутаисију, заволео сам њихов локални клуб.
Када гледа утакмицу, каже, не може да остане миран. „Не псујем, али вичем. Потпуно се унесем, а не знам зашто. Док снимам, такође сам напет, али другачије. Кад радиш, ипак нешто држиш под контролом. Кад гледаш утакмицу, не можеш ништа да урадиш, ништа не контролишеш, можеш само да се радујеш или нервираш“.
Приводећи крају разговор, питао сам га за његову биографску анегдоту – глумачке улоге које је остварио код свог немачког колеге Јулијана Радлмајера: како напредује глумачка каријера? „Мислим да је она завршена,“ каже уз осмех. „Јулијан и ја смо били у истој класи, студирали смо заједно. Он често ради са пријатељима, па сам глумио у неколико његових филмова, у два сам имао и главну улогу. Али само код њега глумим, нигде другде. За овај последњи филм који је ове године снимио, није ме звао. Нисам љубитељ рада испред камере, али са Јулијаном је то увек задовољство“.
Грузијски аутор тренутно ради на делу које ће бити копродукција са Француском и зваће се „Двојезично“, по истоименом албуму познате поп групе „Пет Шоп Бојс“.
– То је стара идеја. Имао сам тај албум још као дечак, можда са дванаест година. То је био један од првих албума које сам купио као дете, и од тада га волим. Већ са деветнаест сам размишљао да направим нешто инспирисано њим. Нећу користити музику, али хоћу осећај – то је чудна музика, истовремено веома срећна и веома тужна. С једне стране, веома диско, весела музика, али, ако је много слушате, схватате да је у суштини тужна. Има овај двоструки карактер који ми се свиђа То је двојезичност којом се бавим – две приче у филму, два језика, језици радости и туге, први француски, други грузијски.
Пише Срђан Јокановић