Неколико његових песама доживело је планетарни успех, играо је у бројним филмовима, а као позоришни глумац добио је награду „Тони“, најважнију у Америци у том домену. Иако се у шоу-бизнису прославио, Белафонте је имао још значајнију каријеру у борби за људска и грађанска права. Још шездесетих година прошлог века својим новцем је финансирао акције америчких црнаца у борби за равноправност, од протеста до организовања чувеног Марша на Вашингтон предвођеног Мартином Лутером Кингом коме је платио кауцију када су га једном стрпали у затвор током протеста. Борио се активно против глади у Африци, апартхејда у Јужноафричкој Републици и подржавао левичарске вође широм света, од Фидела Кастра на Куби до Уга Чавеза у Венецуели.
На вест о смрти Харија Белафонтеа огласили су се многи његови поштоваоци, од актуелног председника САД Џозефа Бајдена до Бернис Кинг, ћерке Мартина Лутера, која се присетила да је он плаћао дадиљу која је чувала сестру и њу док су им родитељи били на протестима и политичким ангажманима.
Белафонте је рођен 1. марта 1927. у Харлему, радничкој четврти Њујорка где су му родитељи дошли са Јамајке у имигрантску печалбу. Право име му је Харолд Беланфанти Млађи, добио га је по оцу пореклом са острва Мартиник који је своје име американизовао, као и синовљево. Мајка Мелвина је са Јамајке.
Немајући новца ни за себе, а камоли за децу, родитељи одлучују да Харија и његовог брата Дениса 1936. врате у своју домовину, на острво Јамајка у карипском архипелагу. У скромним условима чувала их је родбина наредне четири године. Родбина је, сећао се Хари касније, била или сиромашна или ван закона. Када су родитељи помислили да то окружење није добро за њихове синове, узели су их натраг, у Њујорк. Тамо Хари уписује средњу школу која му слабо иде. Брзо је наушта и креће да ради разне физичке послове, све док није напунио довољно година да се пријави у војску. Други светски рат се ближио крају, била је 1944. а Хари је добио задатак да брине о муницији у поморској бази у Њу Џерсију. Тамо је упознао друге црне раднике који су му говорили више о историји, пореклу и друштвеним проблемима и где се јавила искра његовог будућег активизма.
После рата вратио се мало плаћеним пословима и почео да машта о глумачкој каријери након што је са пријатељем Сиднијем Поатјеом одгледао неколико представа у њујоршком Америкен Нигро Театру. Уписао је часове глуме у „Драмској радионици“ Ервина Пискатора на којима су му колеге били Тони Кертис, Марлон Брандо и Волтер Матау. Школарину је плаћао певајући фолк, џез и поп музику у клубовима, са оркестрима чији чланови су били и Мајлс Дејвис и Чарли Паркер. У то време се и оженио (црном) студенткињом психологије Маргеритом Бирд.
Приредио Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању