Јунаци са Дорћола

Намештај се претварао у пепео, ватра је гутала стан на десетом спрату и било је питање минута када ће пламена стихија да прогута и заробљену петнаестогодишњакињу. А онда су њих петорица улетела у зграду

Тек што је било превалило подне, у стану на десетом спрату, у Улици Високог Стевана, у београдском насељу Дорћол, упаљена је славска свећа. Обележава се велики празник, Света Петка. Домаћица је скокнула до продавнице да купи још нешто од намирница, а петнаестогодишња ћерка ушла је у купатило да се истушира.

Ко зна како, тек свећа се преврнула, захватила столњак и пламен је покуљао. Ништа тинејџерка није осетила. Тек када је отворила врата од купатила суочила се са језивом сценом. Ватра је већ гутала намештај. За било какву интервенцију било је касно.

Успаничена и уплашена истрчала је на терасу и почела да вришти. Нико је у том тренутку није видео. Ни чуо. Високо је, а пролазници доле далеко. А онда је помогла Света Петка, заштитница преља, ткача, жена, брака, путника на мору, подвижника, козметичара, чедности, али и заштитница породице која је слави. И која јој је упалила свећу. Сигнал је послала радницима који су радили на фасади суседне зграде. И акција спасавања је почела.

– Било је страшно – сведочио је један од очевидаца.– Девојчица је вриштала пуних пет минута, можда и дуже: „Помагајте! Помагајте! Горим!” Баш у моменту кад су је извукли, почео је да пада плафон. На њу су пале некакве даске. Биле су ужарене. Да је нису извукли, догодило би се најгоре.

Ко су они о којима је ових дана причала Србија и које је неколико очевидаца предложило за орден града за храброст? Њихова имена су: Павле Гавура (36), Лазар Ереша (30), Немања Држајић (20), Ненад Јанковић (19) и Нико Давид (30).

– Колеге су виделе пожар и чуле су девојку како вришти на тераси – испричао је Павле. – Одмах смо потрчали ка улазу у зграду. Попели се на десети спрат, покушали да уђемо у стан, али то није било могуће. Отишли смо спрат ниже. Комшија испод је откључао, отрчали смо на терасу. Попео сам се на гелендер, она је пришла. Рекао сам јој да сиђе полако, да некако скочи, да ћемо да је ухватимо. Имали смо канап којим сам био везан, а који су момци придржавали, а потом сам је дочекао. Тако смо је извукли. Све је трајало дуже од десет минута. Драго ми је да је жива, то је најважније. Чули смо да има опекотине на скоро 60 одсто коже, али важно је да буде добро.

И тридесетогодишњи Лазар описује драму: „Срећа и њена и наша. Само ми је жао што није ишло брже, али, једноставно, није било могуће. Дали смо све од себе. Кад неко запомаже, граби за живот, то је страшно. Тај читав дан сам провео у сузама. Како ли се она осећала у том тренутку, коју ли је муку и болове трпела у тим минутима? То су буквално били минути, ми смо је, можда, за десет минута скинули са терасе”.

Немања Држајић каже да у том тренутку нису размишљали о страху, једноставно само су мислили на то како да је што брже извуку из ватреног пакла.

– Мислим да нам је јако радио адреналин, тако да страха није било. Само желимо да се девојка што пре опорави. Желимо јој све најбоље – рекао је Држајић.

Онда се на причу колеге Немање надовезао Павле додајући још неки детаљ том најважнијем тренутку.

– Убеђивао сам је да ми верује, да ћу је држати. Некако је прескочила ограду, спустила се и ја сам је ухватио у наручје. Све време је плакала: „Молим вас, спасите ме, изгорећу!“ Видео сам да има опекотине, говорила је да је све боли. Покушао сам да је смирим и објасним јој да је на сигурном – каже Гавура.

Дуго по окончању драме ови хероји нису били свесни шта су учинили. И у каквој опасности су били сви који су се укључили у акцију спасавања. Радује их, пре свега, да је девојчица добро, али им прија и то што су добили „милион порука” из целе земље.

–Хвала свима на честиткама, буквално нам се цела Србија јављала. Најважније је да је девојчица жива – кажу готово углас.

О.Р.