У престоници Србије, бар званично, постоји око осам хиљада улица. Заправо, има их више, али многе још носе нумеричке називе, или су трапаво именоване по некој суседној, старијој и познатијој. Због тога је план града с имеником улица пун одредница као што су Пета нова, или Београдска седми део. Умесно је запитати се да ли то значи да имамо мањак великана, или нам је дојадило да улицама теку крв зној и сузе… или је само понестало маште?
Тачно је да је до краја осамдесетих година прошлог века чак шеснаест улица и булевара на територији Београда у најразличитијим комбинацијама носило име по покојном доживотном председнику СФРЈ… што је истоветно суровој глупости да се данас ниједан сокак или сеоска џада више не назива по Титу, иако је Јошка, признали ми то или не, био део наше повести. И то бољи део! Заиста, ко су јунаци наших улица?
Лига мртвих великана
Било би занимљиво чути одговоре на „квиз питање“ по ком српском владару је назван Булевар краља Александра? Реч је о једној од најдужих и најпрометнијих саобраћајница Београда у којој се, између осталог, налазе и Народна скупштина, Дворски парк, Црква светог Марка, Ташмајдан, четири факултета, споменик Вуку Караџићу и Студентски дом „Краљ Александар Карађорђевић“. Мала испомоћ у одгонетању ове питалице могао би да буде податак да се улица тако звала од 1896, до 1946. године, када је по први пут преименована у Булевар Црвене армије, а већ шест година доције у Булевар револуције. Ко је „типовао“ на последњег краља из династије Обреновић, погодио је. Мада, остаје питање зашто је тај податак толико занимљив? Па, због тога што након Мајског преврата и доласка Карађорђевића на српски трон, ником није било ни на крај памети да мења топониме и уклања споменике свргнуте краљевске лозе. Ево још једног питања, али намењеног члановима градске Комисије за именовање улица и тргова. Зашто је негдашњој Абаџијској чаршији наденут назив Улица краљице Наталије (Обреновић), иако се у њој налази значајна и у свету позната задужбина краљице Марије (Карађорђевић)? Оно китњасто здање чувене електротехничке школе „Никола Тесла“, првобитно намењено ученицама Друге женске гимназије, њен је легат! Можда због тога што је у саставу школе била мала капела свете Наталије (чији је иконостас на време склоњен у цркву светог Марка), па су бивши комисиинари мало „побркали лончиће“? Сличних нелогичности има сијасет, али иако иду на душу члановима речене Комисије, бар никада нису биле злонамерне. Заправо, једини узанс којег би тај свет требало да се придржава је оно старо неписано правило да политичар на „своју улицу“ мора да сачека на леду најмање једну деценију, док уметник, научник или спортиста то право стиче већ после три године. Јер, као што се зна – време је најбољи судија. Од овог се први пут одступило након трагичне смрти Зорана Ђинђића, али уместо да тај чин буде преседан, преметнуо се у правило, па улице ових дана нове називе добијају и пре него што се покојник охладио.
Погрешне адресе
Много је већи грех то што је академик Милутин Миланковић, светски познат научник који је живео и умро у Улици Љубомира Стојановића број 9, у Професорској колонији и надомак центра града, сасвим заслужену улицу добио у насељу с оне стране Дунава, према Овчи! Крај њега се „скрасио“ и Коста Манојловић, чувени српски композитор и етномузиколог, оснивач и први ректор Музичке академије, који је читав век поживео надомак Вуковог споменика. Исту судбину поделили су Лука Ћеловић Требињац, највећи добротвор Београдског универзитета, човек који је буквално изградио Савамалу у којој је живео, и академик Исидор Папо који је до смрти становао у Улици Риге од Фере, на Дорћолу. Јер, улице назване по њима налазе се на ободу Борче, што би се рекло – на периферији периферије. Могао би се овом срамном попису додати и Михајло Петровић, који је живео у породичној кући на углу Улице краља Петра и Косанчићевог венца, испод Патријаршије и, дакле на Савској падини града, а Улица Мике Аласа названа по њему налази се са супротне стране, на Дунавској падини. Али то, ипак, није грешка. Наиме, академик Михајло Петровић радио је и предавао у Капетан-Мишином здању, а Мика Алас се дружио и од Ђуре Пупе „куповао“ тајне рибарења на обали Дунава, испод Дорћола, где се доцније и скрасио у називу улице. А опет, двојица српских великана имају по два градска топонима, мада је једном од њих насилно одузет и трећи. То су Влајко Стефановић Каленић, по коме су назване једна од најкраћих улица и највећа београдска пијаца. Ни то није грешка, јер улицу је заслужио великим добротворним фондом који је за собом оставио, а пијаца је ионако никла на његовом имању. А по Николи Спасићу, једном од најбогатијих Срба свих времена који је цео свој иметак завештао отечеству, названи су једна уличица и тесни пасаж надомак Кнез- Михаилове, али не и Градска болница, данашњи Клинички центар Звездара, иако је тој здравственој установи он ударио темеље (за разлику од Драгише Мишовића, чачанског лекара који ничим није задужио Београд осим што је погинуо у саобраћајној несрећи у Радничкој улици, али се скрасио у називу клиничког центра на Дедињу). Још је у свежем сећању враћање старог назива Дечанској улици, мада се тог чина неки сећају и као „одузимање улице“ Моши Пијаде! Верује се да су мотиви, ипак, били идеолошки, да је друг Пијаде избрисан из плана града јер је неке подсећао на време проказаног бољшевизма односно пролетерске диктатуре! Али, како је то прокоментарисао професор Момчило Антоновић, шта ако је улица названа по сликару Моши Пијаде, чија дела већ деценијама красе зидове Народног музеја? И шта ћемо ако би се због таквог брзоплетог геста увредила браћа Мојсијевог закона, са којима делимо готово истоветну судбину?
Незахвално отечество
Можда је још горе прошао Ендру Карнеги, велики светски филантроп који је „своју улицу“ добио у центру Београда, тик уз здање Универзитетске библиотеке која је изграђена новцем из његовог фонда. Јер, неки мудрац му је погрешно „транскрибовао“ име, па се улица између Ташмајданског парка и библиотеке на плавој табли скрасила као – Карнеџијева! Џорџ Вашингтон нас ничим није задужио али има уличетину, а песник Слободан Марковић (Либеро Маркони) који је прославио Београд, посмртно је добио изгубљени сквер, заправо израубовану трафо-станицу и тролебуско стајалиште – на његовој опеваној Чубури. Ових неколико примера упозоравају да исказивање заслужене почасти неком великану може да се преметне у лакрдију, увредљиво ниподаштавање и човека, и његовог дела. Јер, можда је боље неког ускратити за улицу, него га брутално иселити из града на још неосвојене ледине, или га распоредити у злехудом буџаку… да што делотворније с временом ишчили и из сећања. Својевремено је градска власт почела улице да украшава мраморним таблама са „образложењем“, односно са кратком биографијом великана по којем је названа, што уопште није лоша идеја, али би то пре требало да буде посао општина. Мада не само због намерника, већ и да би житељи речених улица коначно сазнали по коме су, и зашто, тако именоване! А то је дуг који се, кад-тад, мора вратити. Друго решење је да се окренемо поезији, да улицама надевамо називе по цвећу, умиљатим животињама, годишњим добима, сазвежђима, па чак и старим занатима или заборављеним вештинама. Као када је Хо Ши Минова улица 1990. године преименована у Булевар уметности. Начекаћемо се, јер без правила којима би се ваљано одмеравао нечији допринос, никад се неће поуздано установити ко у Београду има своју улицу а не заслужује је, и ко је нема а требало би.
Наставак можете прочитати у броју 3109.