Није отишао у свет јер је увек желео да у својој земљи направи нешто ново. Сада је у КБЦ „Др Драгиша Мишовић“ основао јединственИ центар за лапароскопску хируРгију. Својим ученицима и на Медицинском факултету и у хируршкој сали увек говори да стално морају да уче и да никада не смеју да дозволе да њихов пацијент буде уплашен и понижен човек
Упознали смо га у Баошићима где је дошао да обиђе децу из целе Србије која су у одмаралиште Црвеног крста дошла на десетодневни боравак. Плени једноставношћу и срдачношћу у опхођену са свима. Посебно са децом. У стању је да више пута у току једног дана стрпљиво објашњава све што га питају на радионицама. Посебно када је прва помоћ у питању. Јер, пре свега захваљујући његовом преданом раду са волонтерима Црвеног крста Србије (ЦКС), данас их има више од шездесет хиљада, и уџбенику који је о првој помоћи написао, наши волонтери су шест пута освајали прво место на европским такмичењима у првој помоћи. Успех какав се не памти, па је ЦКС, једини у Европи, тај победнички пехар добио у трајно власништво. Због тога што је учинио за ову хуманитарну организацију не само у земљи већ и на подизању њеног угледа у иностранству, ЦКС је поносан на свог волонтера који је већ четврти мандат његов председник.
Шта је у Вашем животу било прво: Црвени крст или медицина?
– Ишао сам у Пету београдску гимназију, а моја разредна старешина Гордана Јанковић, професорка енглеског језика, била је веома активна волонтерка Црвеног крста Палилула, па је и ђаке из свог одељења укључила у програме Црвеног крста. Тако смо ми давали приредбе за старије суграђане у општини Палилула, помагали им, традиционално скупљали добровољне прилоге… Откад знам за себе, знам и за медицину, јер је мој отац био лекар. Било је природно да после гимназије наставим да студирам медицину. Мада, с обзиром на то да ми је мама професор књижевности, не само што сам морао много више књига да прочитам него што су то морали моји вршњаци, већ и да водим рачуна о начину изражавања и о лепом писању. У школским данима то је за последицу имало велики број награда које сам добио за литералне саставе, а касније у животу ми је много помогло да на прави начин изразим своје мисли, да будем јасан и да ме људи добро разумеју.
Пишете ли данас?
– Пишем стручне књиге, ништа друго. Једино што имам прилику да пишем говоре које држим као председник Црвеног крста Србије. Заиста уживам када то радим. На пријему у Бакингенској палати који је принц Чарлс приредио поводом сто година британског Црвеног крста били су позвани само представници Црвеног крста три европске земље: Србије, Црне Горе и Шведске. Ми смо им предали Златну медаљу Црвеног крста Србије за ангажовање енглеске медицинске мисије у Србији у Првом светском рату. На свечаности организованој тим поводом, одржао сам говор који је био врло леп по критеријумима моје мајке, јер сам њој дао да га прочита када сам га написао.