СТРАНЦИ КОЈИ СУ НАС ВОЛЕЛИ
Холанђанка позната као српска Орлеанка

Ратови су Србији отворили свет, а свет је открио Србију. Храбри странци кретали су из својих домовина, да у тим ратовима бране Србе. Тако се и Холанђанка Жана Меркус (Jeanne Merkus, 1837–1897) придружила Херцеговачком устанку против Турака.

Рођена је у Индонезији, у породици генералног гувернера холандске колоније Источне Индије.У раној младости идол јој је била француска хероина Јованка Орлеанка. Тако је и она одлучила да се у потпуности посвети верском и револуционарном раду.

Распродала је део своје имовине и пошла на пут у Немачку и Италију, из које 1873. креће на ходочашће у Свету земљу. Хтела је у Јерусалиму да подигне свој Божји храм. Земљу је купила код капије за Јафу, недалеко од зидина старог Јерусалима. Међутим, две године касније, Жану Меркус узнемиравају вести о дизању устанка потлаченог српског народа у Херцеговини, Габелског устанка и Невесињске пушке, који ће трајати до 1878. године.

Почетком 1876. Меркусова се као добровољац налази међу херцеговачким устаницима, са којима се бори раме уз раме, у најжешћим борбама и у првим борбеним редовима. Као верница, сматрала је да устанак представља први корак ка пропасти Отоманског царства, што ће довести до ослобађања Јерусалима, до градње њеног храма и, последично, до искупљења.

Искрцала се у Дубровнику и одмах прикључила борби. Јахала је коња, носила мушку одећу, због чега је прозвана „амазонком“, пушила цигаре. И била храбра. Руковала је експлозивом и постављала заседе Турцима. У борбе је ишла одмах до барјактара, омиљене мете турског оружја.

Немачки и аустријски извештачи писали су да је Жана „шпијун“, а земунски аустријски лист „Граничар“, у броју од 16. јануара 1876, јављао је: „Ових дана дошла је у Дубровник једна богата госпа холандска. Донела је потпору за устанике херцеговачке. Она одлази одавде у табор устаника.“

У предаху између борби, Жана захтева од војводе Михаила Љубибратића да се за устанике набавља оружје и муниција и даје му свој новац за набавку топова. У Дубровнику је прихватила добровољце и преводила их међу устанике, у борбу. Са устаницима је кренула у напад на Љубиње.

Жана Меркус је у борбу увек ишла у херцеговској мушкој народној ношњи, са капом „завратом“ на глави. Турци су је дочекивали уз заглушујућу вику, галаму и алакање, погрдно је називајући „црвеним ђаволом“, због њене црвенкасто-риђе косе.

Пише Марко Лопушина

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању