UKUSI KOPAONIKA
Hrabre prati sreća

Ovo je priča o njoj, o ženi iz sela Rudnica, o njenim nadanjima i željama iz mladosti, o upornosti, ali i realnosti koja često nije bila ružičasta. Ovo je priča o „Ukusima Kopaonika“.

– Po profesiji sam diplomirani biolog, privatno veliki obožavalac mlečnih proizvoda, a pogotovo dimljenog sira. Međutim, budući da nijedan od proizvoda dostupnih na našem tržištu nije zadovoljavao moj ukus, odlučila sam da se sama oprobam u tome – priča Ana koja se po završetku fakulteta vratila u svoje rodno selo podno Kopaonika, ne očekujući ništa drugo, sem tvrdih i teških seoskih poslova.

– U Rudnici, podno Kopaonika, odakle sam rodom i gde i danas živim, imali smo samo jednu kravu, Belku, te sam u decembru 2019. rešila da pokrenem proizvodnju dimljenog sira. U toj nameri sam se vodila jednim osnovnim principom: da pokušam da napravim sir na potpuno tradicionalan način, što podrazumeva upotrebu isključivo prirodnih sastojaka – mleka, sirila i soli, bez aditiva i konzervansa – kao i dimljenje prirodnim putem, na drvetu bukve i šljive, koje traje tri dana, po tri do četiri sata dnevno. Tako je krenulo – od nule – a put do sadašnjeg proizvoda nije bio brz – objašnjava ova mlada žena. Na tom putu, od decembra 2019. do decembra 2020, asortiman se proširio na radost zadovoljnih mušterija.

– Dugo sam eksperimentisala dok nisam dobila ono što se meni lično sviđa, da bih zatim sa tim istraživanjem otišla korak dalje i „patentirala” pet ukusa – osim onog bez dodataka, proizvodim i dimljeni sir sa bosiljkom i belim lukom, sa tucanom ljutom paprikom i belim lukom, sa susamom, i sa origanom. Od svega toga, samo susam i origano nisu moja proizvodnja, mada ne odustajem od pokušaja da uzgajim i origano iz prirodnog semena, ili da pronađem sadnice koje nisu tretirane – zadovoljna je onime što je postigla za godinu dana, uporna i nadasve inspirisana jer je svesna kako je krenula. Od poklona za prijatelje i porodicu do proizvodnje koju, na njenu radost i radost konzumenata, jedva uspeva da pokrije.

– Iako na samom početku nisam ni sanjala o većoj prodaji, do nje su me doveli naši domaćinski običaji. Naime, kada kuća primi gosta, red je da mu se nešto da na poklon, a u mojoj porodici je to bio – dimljeni sir. Na moje iznenađenje, kako bi ga ko probao, tako bi krenuo da me nagovara da počnem da ga prodajem. Iako mi je bilo drago da je sir naišao na sveopšte odobravanje, bila sam malo zatečena takvim predlozima – iskreno, bez lažne skromnosti, s osmehom čestite, radne, vredne žene priseća se Ana. Svesna da je Rudnica daleko od velikih gradskih centara, kao i mnogi mali proizvođači hrane u Srbiji i ona se odlučila da pokrene Fejsbuk stranicu na kojoj bi se raklamirala i pomoću koje bi bila u kontaktu sa celom Srbijom.

– Kada je buknula pandemija korone na Fejsbuku i Instagramu sam napravila profile i stranicu. Ubrzo su počele da stižu porudžbine, a onda se sve zavrtelo. Potražnja je krenula uzlaznim tokom, a ja sam shvatila da šansa postoji: da se kvalitet prepoznaje i ceni, što znači da ima nade da se mala proizvodnja ipak probije na tržište. To mi je dalo vetar u leđa, te sam odlučila da proširim paletu proizvoda, posadila sam malo više povrća nego inače, negovala ga kao uvek, bez pesticida, jesenas ga preradila i pripremila zimnicu koju sam ponudila sada već stalnim kupcima. Pored dimljenog kačkavalja kupcima nudim i kopaonički sir i kajmak. Izgleda da sreća prati hrabre, na prirodan način sam izlegla piliće, tako da sada imam koke koje aktivno nose jaja i osvajaju Fejsbuk prijatelje – zadovoljna je onim što je postigla, mada i dalje, uglavnom, radi sama, a život žene na selu nije nimalo lak.

– Danas, godinu dana kasnije, i dalje radim sama, uz pomoć mame koja muze Belku. Ko nije okusio život na selu, ne može da zna koliko je radni dan dug i naporan. Sa poslom se kreće rano, već oko pola sedam: do 15 sati pravim sir, posle toga završim poslove u domaćinstvu, a uveče pakujem za slanje. Kada se tome doda i primanje porudžbina, komunikacija sa kupcima, vođenje društvenih mreža, jasno je da mali proizvođač nema luksuz da se bavi isključivo pravljenjem i usavršavanjem proizvoda, već i svim onim što ide uz to: promocijom, komunikacijom, papirologijom. Radni dan se završava tek oko ponoći, da bi sutradan sve krenulo ispočetka i tako ukrug.

Koliko god posla ima Ani ništa nije teško. Problema ima, ali ih prevaziđe uz zadovoljne kupce i pohvale koje dobija.

– Ipak, ništa od ovoga mi nije teško, bezbroj puta sam se suočavala sa problemima, ali svaki put se javi neki zadovoljan kupac koji mi da vetar u leđa. U današnje vreme kada mladi sve više odlaze sa sela, drago mi je da moj primer kaže da može i drugačije. I da se rad isplati. Radi se svuda, i svuda je teško, ali kada radite ono što volite i u čemu uživate, ne razmišljate o tome. Odmor mi je da svakog dana po sat vremena prošetam sa svojom Zerom (pas), leti sakupljam gljive i lekovito bilje koje takođe nudim kupcima.

Svesna da sledi pitanje o budućnosti na selu, Ana i sama, ne čekajući, odgovara:

– Što se tiče budućih planova, nemam nameru da odem iz svog najlepšeg sela, već da razvijem proizvodnju, možda osnujem neku zadrugu i da se oprobam sa uvođenjem novih proizvoda, možda i da proširim proizvodnju gljiva, šitake i bukovače. Time sam se, uostalom, bavila i pre nego što sam krenula sa mlečnim proizvodima. I nadam se da će se trend interesovanja za prirodnu hranu, kao i za artikle koje nude mali proizvođači nastaviti, jer to je put ka zdravijoj ishrani, ali i ka osnaživanju domaćeg preduzetništva. Optimista sam i duboko uverena da će rad, trud, znanje i ulaganje da se isplate, a da će kvalitet progovoriti sam za sebe. Nadam se da će „Ukusi Kopaonika“ nastaviti da se razvijaju, kao i da će male proizvodnje promeniti navike u ishrani srpskog stanovništva nabolje: ka zdravijem, prirodnom, i – domaćem – nada se Ana Karanović, biolog, žena sa vizijom i pre svega ponosna žiteljka Rudnice.

Piše Zorica Dragojević