У сваком човеку лежи снага коју често и не слути, све док не дође тренутак када мора да буде јак. Та снага није увек у мишићима – већ у психи, визији и вољи. Наш саговорник, Давор Ћајић, то најбоље доказује. Његови рекорди нису били покушај доказивања другима, већ лични тријумф. У томе је суштина непоколебљивости – у аутентичности коју човек носи дубоко у себи. А то је за свако поштовање.
Даворе, на интернету постоје бројне приче о вама и вашим успесима. Делује као да никада у животу нисте имали премишљања. Да ли је заиста увек било тако – бескомпромисна одлучност?
– Истина је да никада не можеш да будеш сто одсто сигуран у све. Некада се ствари дешавају и уз Божју помоћ. Некада почнеш да радиш неке ствари, несигуран да ли ћеш имати нешто од тога, некакав исход, али те води интуиција. Ја сам се упркос свом дисабилитету увек осећао способније. Увек сам осећао у себи неку снагу и унапред знам могу ли својом снагом нешто да урадим или не. То је неки тешко објашњив осећај.
Људи који имају било какву врсту дисабилитета често су нам, управо у овој рубрици, говорили да није све увек било црно, имали су подршку породице, некима од њих недостајала је помоћ око инструмената који би им побољшали живот. Како се то код вас одвијало?
– Мени су родитељи пуно помогли и никад нису жалили. Отац ми није богаташ, али када год ми је требало нешто, био је ту. Друга је ствар што ја никада нисам био похлепан. Увек сам тражио неку нормалу.
Како си почео са тренинзима?
– Један од ММА бораца с којим сам се дружио приметио је да сам жилав и заволео ме јер сам био животни борац. Одувек сам вежбао, али у млађим данима то није било превише озбиљно. Левом руком сам уз помоћ полуге рано открио да могу да подигнем велику килажу – чак се ни не умори као десна. Као клинац сам гледао адреналинске филмове и из тога црпео снагу. У теретану сам кренуо тек после два оборена Гинисова рекорда. Пре тога сам тренирао напољу, по снегу, уморан од посла… Држим се те психологије да морам да будем јак чак и кад сам уморан. За мене не постоје изговори. Степен бола ми се померио – радио сам 2.300 склекова без да спустим руке.
Гинисов рекорд, рекли сте ми, није вам био у плану?
– Баш тако. Једна другарица, која није одавде, радила је већ Гинисов рекорд, и она ми је дала идеју и она ме је пријавила. Сам Гинисов рекорд полагао сам у Црној Гори. Ту сам остварио први рекорд. Урадио сам склекове на једној руци и једној нози. Чак 54 у једном минуту, то је био први Гинисов рекорд, а други је 179 склекова за 180 секунди. Био сам изузетно спреман за тај рекорд.
Пише Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању