На хроничан умор обично се жали велики број људи почетком пролећа када је организму потребно време да се адаприра на велике температурне промене, што обично траје око четири недеље. Међутим, неке особе тај проблем осећају током дужег временског периода, а уколико не болују од неких других болести које имају сличне симптоме, могуће је да пате од синдрома хроничног умора.
Синдром хроничног умора (СХУ) се јавља без обзира на пол, етничку и социо-економску припадност, а најчешће код особа између 40 и 50 година. Четири пута је чешћи код жена него код мушкараца и мада се много ређе јавља код деце, СХЗ погађа и њих, нарочито у доба адолесценције. У питању је комплесан, онеспособљавајући поремећај који прати симптом смањеног нивоа енергије, а који не нестаје одмарањем. Манифестује се изразитом исцрпљеношћу, а у најтежим случајевима доводи до непокретности.
Иако је у питању болест која се назива Chronic Fatigue Syndrome или мијалгични енцефаломијелитис, која је призната од Светске здравствене организације, мали је број стручњка који су се бавили овим синдромом.
Проф. др Бранислав Миловановић, неурокардиолог и члан Европске академије наука и уметности, један је од ретких стручњака код нас који се већ двадесет година бави синдромом хроничног умора. Проф. Миловановић је закључио да овај проблем обично настаје после неке инфекције када се пацијенти након 15 или 20 дана не опораве. Није га лако дијагностиковати, јер се главни проблем манифестује на нивоу ћелија, органела митохондрија које производе енергију. Такође, болест би могла да се открије биопсијом коже и мишића (што често није могуће због малог броја лабораторија које то раде у целом окружењу), па је зато једни начин да се синдром констатује тестирањем поремећаја аутономног нервног система.
СХУ се манифестује изразитом исцрпљеношћу, боловима у мишићима, пролонгираном летаргијом, несаницом и апатијом. Да би се оправдала сумња на синдром потребно је да замор траје дуже од шест месеци и да га прати осећај пада енергије при неком физичком напору као и поремећај спавања (буђење током ноћи и касније не спавање). Поред тога, постоје и споредни симптоми у виду когнитивних поремећаја: проблеми са памћењем, концентрацијом, отежани говор и поремећаји функције аутономног нервног система који се манифестују губитком свести, зујањем у ушима, лупањем срца и вртоглавицама.
Симптоми варирају од пацијента до пацијента, као и током времена код истог пацијента. Последице могу да буду веома озбиљне и онеспособљавајуће попут неких других болести: мултипле склерозе, лупуса, реуматоидног артритиса, урођене срчане мане и сличних хроничних обољења.
Пише Наташа Ускоковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању