Хана Јушић (42) као саговорник смирује: тоналитетом гласа, динамиком приповедања и садржајем онога што говори. Родом је из Шибеника где је и одрасла уз бабу и деду пошто њени родитељи након завршеног факултета нису имали посао и будућност у том граду. Отишли су у Загреб да потраже срећу. Чим су стали на ноге и малу Хану су довели код себе. Велика Хана је диплорила упоредну књижевност а током магистарских студија уписала и студије филма коме се и посветила као професији.
– Најлепша сећања из детињства су ми она у којима са наном и татом гледам филмове на телевизији, а мама виче на њих: „пустите је, заглупићете ми дите“ – смеје се Хана док разговарамо у Локарну, непосредно после светске премијере њеног новог филма „Бог неће помоћи“. Данас је и сама удата – супруг је такође редитељ – има и дете од непуне две године и захваљујући искуству, образовању и васпитању уме савршенио да балансира између своје две страсти – посла и породице.
У филму „Бог неће помоћи“ усред ноћи непозната жена се појављује у малом планинском засеоку, смештеном између стења и камења, далеко изнад далматинске обале. У насеобини је осгала само млада девојка Милена док су остали чланови заједнице отишли још више у планине са стадом оваца и коза. Нова жена се представља као Тереза, и Милени говори ко је и зашто је дошла, иако ни једна ни друга не разумеју језик оне друге. Мало по мало, уз помоћ руку, мимике, покрета и маште, Милена закључује ко је дошљакиња: тове се Тереза, дошла је из Чилеа и удовица је њеног брата Марка Мирковића, једног од припадника те породичне заједнице, који је давно отишао у далеку земљу да ради у руднику. И обогати се. На жалост, погинуо је.
Тереза је донела пар његових костију и предмета које је имао како би их сахранила у мужевљевом родном селу. Сусрет са остатком чобанске породице пролази у подозрењу и тешком прихватању незнанке. Пошто је и Милена црна овца породице, било је логично да се незнанка и неприхваћена зближе и направе право мало двочлано сестринство како би се лакше бориле у сировом патријархату. Ипак, Тереза као да има неку тајну, нешто што још постоји и због чега је дошла у забито село. Радња се дешава пре више од једног века.
Са новим филмом добили сте и нову фризуру и боју косе! Имате ли посебан разлог за то? Неко сујеверје?
– Прешла сам четрдесету и мислим да више немам зашто да се штедим… али права тајна је у томе што моја коса већ постаје седа.
Шта је за ову причу била конкретна идеја?
– Хтела сам да снимим костимиран филм, то ми је одувек била велика жеља. Завршила сам компаративну књижевност, а у оквиру ње енглеску књижевност. У њој сам највише волела викторијанску епоху, посебно роман „Оркански висови“ или „Жена француског поручника“ који није викторијански роман, али прича о том добу. Или дела Џејн Остин. Увек ми је било жао што нисам рођена у Енглеској па да направим такав филм. Онда сам помислила: „Ах, добро, ту сам одакле сам, не могу сада причати о викторијанским дамама кад су моји из далматинског камењара“! Онда сам решила да правим филм из камењара, али који се дешава у доба краљице Викторије.
Јесу ли ваши преци баш из Шибеника или из неког, како кажете, камењара у околини?
– Већином ми је фамилија из Шибеника а један дида, са мамине стране, ми је из книнског краја, из једног села близу Дрниша. Сви ликови из филма су спој неких мојих обитељских прича и ликова и са мамине и са татине стране, које сам спојила у једну обитељ у овом филму.
Са чије стране долази црна овца филма – непокорна и тврдоглава Милена?
– Помало је темељена на мој баби Невенки са татине стране. Њих је било шесторо у обитељи, сви су се школовали, једна сестра је била у партизанима и после била мајорица читав живот, браћа су завршла факултете а једино је она остала код куће. Та бака је мене одгојила дословно, али једина је завршила само малу основну школу, четири разреда. Извукли су је из школе и мој прадеда, који је у Шибенику имао биртију, тамо је запослио као келнерицу. Читав живот је у биртији кухала, прала и послуживала те пијанце. За сву њену браћу и сестре подразумевало се да су фини људи са факултетима, а њу су још звали Сека. Стално би говорили „а, Сека“. Подмсешљиво. Иако необразована и мало инфантилна, била је паметна. Предодредили су јој да буде црна овца породице.
Тереза, црна овца у филму, прилично је одлучна и успешна у својим намерама, а чини се као да је тајна њеног „успеха“ у мушком свету то што прва каже да ће она да ради то и то, да она може ово и оно, не чека да јој неко други каже или нареди и тиме стави у подређени положај?
– Она има свој план да се свима свиди, дошла је тамо победити, да се искупи, док се Миленин бунт састоји у томе да се буни против свега и неће ништа радити, само жели да је пусте на миру.
Како сте снимали са толико стоке коју видимо у филму?
– Стоке је било много више него људи из екипе у тим планинама. Те овце умеју да преваре када је реч о бројности стада. Њих је било више од петсто у сценама где смо у кадру имали читаво стадо. Када им је вруће оне се све нагурају једна уз другу па изгледа да их је премало, због чега смо некад били очајни. Тереза долази и среће се са великим стадом, а оно изгледа као да има 25 оваца. У једној сцени смо морали и вештачки помоћу компјутера да их додамо, што нас је пуно коштало. Коза смо имали знатно мање. Оне су другачији тип животиња и жао ми је што у финалну верзију филма није ушао цитат који изговара један глумац – „овца је од Бога, коза је од врага“. Тако чобани говоре јер су овце питоме а козе више дивље и теже их је укротити.
Снимали сте на планини Свилаја и острву Крку, у кршевитом крају, са екипом чији чланови долазе из осам земаља: претпостављам да није било лако опрему и људе, па и стоку, водати тамо-амо?
– Стварно је била велика екипа, понекад сам имала осећај да радимо холивудски филм. Глумци су имали камп кућице са клима уређајима јер не би издржали у тим условима. Нигде дрвета и хлада. Имали смо вентилаторе у шминкерници да се људима не би отопила шминка. Било је тешко и доћи до горе, посебним џиповима се ишло.
Да ли је у Хрватској лако набавити новац за тако захтеван филм?
– Оно што смо од Хрватске добили није било ни приближно довољно па смо зато морали да тражимо продуценте и у другим земљама. Хрватска даје пристојне своте за филмове али проблем је што је Хрватска толико скупа да је тешко снимити филм, скупа је као Швајцарска. Само за смештај екипе на Јадрану отишао нам је највећи део буџета. Снимање на Јадрану ће ускоро постати немогуће јер је смештај болесно скуп. Сместити екипу на Хвару или Брачу однело би цео буџет филма. Мислим да је нама милион евра отишло на смештај. Можда и мало мање, али грозоморна цифра.
Пошто две главне глумице, које су добиле награду као најбоље на фестивалу, нису биле у Локарну са вама, реците нам ви нешто о њима?
– Терезу игра чилеанска глумица Мануела Мартели која је у међувремену постала редитељка. Снимила је већ један дуги филм који је пре две године приказан у Кану и сада поново режира. Видела сам је у једном кратком филму где сам је запамтила, јавили смо јој се и она је обећала да ће нам помоћи око проналажења глумице за улогу Терезе, али када је прочитала сценарио рекла је да ће се још једном вратити глуми само због мог филма, јер је баш хтела да игра ту улогу. Она и Филип Ђурић у улози Илије, старешине фамилије, баш су се добро уклопили, обоје су глумци који добро размишљају о сценарију и своје ликове граде и кроз цео сценарио, а не само кроз своје реплике. Пробајући са њима, много сам побољашала и сопствени сценарио. Што се тиче глумице за улогу Милене, њу сам тражила до задњег трена. Хтела сам да имам натуршчика јер сам имала добро искуство са Миом Петричевић у претходном филму „Не гледај ми у пијат“ и мислила сам да је Милена баш лик за натуршчика, али нисам имала среће овог пута. Пар месеци пре почетка снимања се продуценткиња Анкица сетила Ане Марије Веселчић коју је гледала у неком документарцу где је причала о свом животу и одрастању у дому за незбринуту децу. Она је у сталном ангажману сплитског ХНК и углавном је позоришна глумица. Мислим да јој је ово друга филмска улога, али прва која је изашла пред гледаоце.
Како сте се сетили Филипа Ђурића за главну мушку улогу?
– Њега сам давно гледала у филму „Јесен у мојој улици“ и већ ми се тамо свидео. Било је то 2009. у Сарајеву и помислила сам, ко је овај занимљиви глумац? Онда сам пре шест година била члан жирија на Фестивалу ауторског филма у Београду где сам га опет видела у филму „Мој јутарњи смех“. Ту сам била одушевљена, као ретко кад, и филмом и Филипом. Недуго потом сам почела да размишљам о Филипу у мом следећем филму јер ме је тај лик Илије јако мучио. У почетку је био јако површан, као неки лудак који хода по тим врлетима, као клише несхваћеног пророка. Тек када сам почела да замишљам Филипа у тој улози, тај лик ми је постајао јаснији, добио је дубину, његова несхваћеност је постала пунокрвна и сложена. Чини ми се и да баш зато што је Филип из Крагујевца, успео је да веома лако савлада тај неки влашки говор. Није да сам сада ја неки велики познавалац српских дијалеката, али ми се чини да би са рођеним Београђанима то ишло теже.
Какав је то влашки говор?
– У Далмацији су Влаји сви они који су с брда, невезано да ли су Срби или Хрвати. Далматинци тај крај зову Влајаленд.
Када сте публици у Локарну пред пројекцију говорили о филму рекли сте да је „спор и дугачак, али се надам да ћете уживати у њему“! Па зар тако мислите да рекламирате сопствено дело, посебно што није ни спор ни дугачак, бар по мени?
– Ја иначе у животу волим да кажем све своје мане пре него што их други примете, али сам мало у страху јер филмови генерално постају све дужи, чак и ови холивудски спектакли. Филм још није био ни изашао а већ сам чула коментаре „траје два и по сата“. Један колега ми је рекао да будем спремна да ће људи излазити са пројекције, да публика данас нема толико стрпљења и концетрације па сам мислила боље да то кажем ја на почетку па да људи изађу из сале одмах него после да ремете приказивање.
Ко су вам узори у прављењу филмова, како у писању сценарија тако и у режији?
– За сваки филм имам друге узоре и за савки филм крадем знање од искуснијих. За овај ми је било важно да на добар начин испричам ову причу која је годинама била у мени и са мном, тако да ми је у том погледу тешко да разумем јесам ли уопште имала неки узор у њеном концепту. Толико је различитих верзија приче било да више ни сама не знам да ли је све само моје или сам успут позајмила од некога нешто. Што се тиче визуелног изгледа филма, мојој сниматељици и мени је узор био филм „Виталина Варела“ португалског аутора Педра Коште, посебно у начину осветљавања објеката и људи. Много година ми је један од најдражих филмова „Тиха светла“ мексичког редитеља Карлоса Рејгадаса и можда су односи међу ликовима из тог филма мало позајмљени. Има и мало атмосфере „Клавира“ од Џејн Кемпион. То је једна велика мешавина свега што смо сниматељица Ана Плећаш и ја искористиле да изградимо слику филма.
Када сте писали причу за филм јесте ли себе препознавали више у Терези или Милени?
– У Терези. Увек у неки од ликова унесем себе и мислим да сам нека комбинација Илије и Терезе. Од Илије имам неку врсту пасивости, да пристајем на све што ми људи око мене раде, а ја ћу то истрпети и наставити по своме.
Да ли вам је успех првог филма био превелики терет у раду на другом?
– Необична је ситуација. Када ми је изашао „Не гледај ми у пијат“ имала сам одећај да су до мене више долазиле негативне него позитивне критике. Можда сам и ја таква особа, више се бавим лошим стварима које људи причају о мени. Сада када излази овај филм имам утисак да ми људи само говоре о прошлом филму, колико је он био генијалан, колико им значи и то ме мало брине у време када ми излази нови филм.
Наслов филма има ироничан однос према религији: какав је тај однос према Богу у твом животу и Хрватској уопште?
– Хрватска је тренутко у неком католичко-националистичком полућењу које је мени застрашујуће. Не могу да разлучим да ли је то само неки карневалски циркус у коме се играју помахниталих католика или ту има нечег другог. Имам осећај да људи не могу пронаћи смисао у својим животима па су се окренули конзервативним вредностима које им говоре шта да раде и какву структуру њихов живот треба да има. Не знам зашто се млади људи у Хрватској толико окрећу конзервативизму. Као да им је строга структура спас од бесмисла, а где ћеш наћи јачу структуру него у цркви, војсци или таквим глупостима. Бог је свима нама неки врх те конструкције, велики тата од кога тражимо нешто и који ће нам то дати ако будемо добри. Постоји та изрека „Бог и Хрвати“, као ми смо народ најмилији Богу… То је инфатилна особина у већини људи, па и мени. Мислимо да ће нам неко помоћи баш кад нам помоћ треба, да неко одозго брине о нама. Док ово изговарам и ја сада мислим како ће се Бог наљутити на мене што овако говорим тако да и ја имам амбивалентан и исто тако детињи однос према религији. Тешко је изаћи из онога што је постало део вашег бића још у детињству.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: ЛФФ