IRANKA OPISALA SVOJ ŽIVOT KROZ STRIP
Htela sam da budem prorok

Nezaboravno detinjstvo u Teheranu i odrastanje u velikoj porodici. Okružena ljubavlju. Kontradikcije između javnog i privatnog života u zemlji čija se politika, nošena Islamskom revolucijom, iz korena promenila. Nije razumela šta se to dešava oko nje, zašto njeni roditelji pričaju o dijalektičkom materijalizmu i mučenicima? Zašto njen učitelj o šahu (vladaru zemlje) govori kao o božanstvu? Zašto njihova kućna pomoćnica ne jede sa njima? Marđan traži odgovore u knjigama. Želi da bude prorok. Ipak, ne u svojoj zemlji. Srednja škola u Beču, daleko od porodice. Povratak kući koji je bio i lep i mučan istovremeno. I na kraju, još jedan prinudni odlazak iz voljene domovine (1994) koji traje do danas.

O tome govore dve knjige sa zajedničkim nazivom „Persepolis“, autobiografija u obliku stripa koju je Marđan Satrapi ispisala i iscrtala početkom ovog veka kada je već godinama živela izbeglički život u Parizu. Persepolis je drevna prestonica prvog persijskog carstva koje je u šestom veku pre nove ere osnovao Kir Veliki i ova knjiga priča, očima deteta, o nekada moćnom narodu bogate zemlje koja stagnira i nazaduje zbog decenija provedenih u ratovima i rigidne vlasti religije.

Prva knjiga ima podnaslov „Priča o detinjstvu“, a druga „Priča o povratku“. Prvu pripoveda devojčica od deset godina u Teheranu gde  počinje Islamska revolucija, a u drugoj odrasla dvojka koja se posle Revolucije vraća u Iran gde upisuje studije, udaje se, razvodi i potom opet beži iz domovine. Satrapi koristi strip kao način da govori o svom psihološkom razvoju, moralnim načelima, političkoj istoriji i dešavanjima u svojoj porodici.

Bog liči na Marksa

Kao praunuka poslednjeg iranskog cara, Marđan je rođena 1969. i odrasla u porodici srednje klase koja je ideološki naginjala komunistima. Otac je bio inženjer, a majka je feminstkinja koja je učestvovala na demonstracijama protiv šaha. Marđan je bila jedinica. Pohađala je francuski vrtić od četvrte godine, a kasnije i francusku školu.

„Od osam ujutru do podneva učili smo na maternjem jeziku i pisali zdesna na levo, a od jedan do pet popodne časovi su bili na francuskom i pisali smo sleva na desno. Mnogo sam čitala i ništa nije bilo zabranjeno“, seća se Marđan svog detinjstva. „Sa devet godina sam čitala knjige o Če Gevari, „Orkanske visove“ kada mi je bilo deset, a iako nisam sve razumela, čitala sam dela Žan-Pola Sartra godinu ili dve kasnije“.

Rano je primetila hipokriziju društva u kome je živela. Njen otac je jednog dana pobesneo kada je saznao da se njihova kućna pomoćnica upustila u ljubavnu vezu sa sinom prvog komšije. Osudio je tu ljubav rečima: “U ovoj zemlji svako mora da ostane u klasi kojoj pripada“! Marđan se ušunjala u sobu služavke koja je tiho plakala da bi je utešila. „Nas dve nismo u istoj klasi, ali bar smo u istom krevetu“, rekla joj je devojčica.

Za sve dileme koje je devojčica imala, odgovore je pokušala da nađe u religiji. „Želela sam da postanem… prorok, jer naša služavka nije smela da jede sa nama za stolom, zato što je moj otac imao kadilak i, najviše zbog toga, što su moju baku bolela kolena“. U knjizi vidimo Marđi kako razgovara sa Bogom koji likom podseća na… Karla Marksa! „Mada, Marks ima kovrdžaviju kosu“, objašnjava Satrapi. Sredinom sedamdesetih je pobožnost u Iranu smatrana znakom mentalne neuravnoteženosti, kaže autorka, i učitelj je pozvao devojčicine roditelje da im izloži zabrinutost za duševno stanje njihove ćerke.

Kada je Islamska revolucija preplavila Iran dve godine kasnije, a verski fanatici zbacili šaha Rezu Pahlavija s vlasti februara 1979. Marđan je imala deset godina. „Proroci“ su zaista došli na vlast. Njen učitelj iz francuske škole poslat je u logor da bude podučen o veri u Alaha. Tek tada je Marđan saznala ono što nije smelo da se u porodici priča pred detetom –  njen pradeda, sa mamine strane, bio je poslednji persijski car Ahmad Kađar. Šaha Kađara je zbacio sa trona njegov pukovnik Reza i uz podršku Engleza proglasio sebe za šaha. Marđaninin deda je kratko bio premijer pre nego što je uhapšen i strpan u zatvor kao komunista.

Nije, stoga, bilo čudno što se o carskoj prošlosti i komunističkim idealima iz sadašnjosti njene porodice nije mnogo pričalo za vreme vladavine šaha Mohameda Reze Pahlavija i njegovog oca Reze Pahlavija tokom nekoliko decenija prošlog veka. Kada je šah pobegao iz Irana krajem januara 1979. Marđanini roditelji su se radovali početku novog doba u Iranu. Mnogi njihovi prijatelji, marksisti, pušteni su iz zatvora i posećivali su dom Satrapijevih da proslave dolazak slobode.

U dedinoj koži

Njen pogled na burne događaje je iz ugla deteta, a crteži minimalistički, sa izrazito emotivnom upotrebom crne i bele boje kojom objašnjava današnji svet, gde nema mesta za nijanse i one koji se ne uklapaju u kalupe.

U jednoj sceni autobiografskog stripa, desetogodišnja Marđan čuje kako je njen deda bio mučen u zatvoru – ponekad bi mu ćeliju napunili vodom i satima ga ostavili da sedi i stoji u njoj. Devojčica je odlučila da uđe u kadu i u njoj provede celu noć kako bi razumela kroz šta je prošao njen deda. Kada je izašla iz kade pogledala je svoje šake i videla da su smežurane kao dedine. U drugoj sceni Marđan i njeni drugovi i drugarice iz škole saznaju da je otac dečaka Ramana iz njihovog razreda radio za šahovu tajnu policiju i da je „kriv za smrt miliona ljudi“. Malo društvo je rešilo da nekim alatkama napadne Ramana, Marđanina majka se umešala, zaustavila linčovanje i ćerku naučili koliko je važno oprostiti.

Ova anegdota, nastala iz detinje naivnosti, govori o tome kako brzo jedno nasilje stvara drugo nasilje i kako je lako mladima isprati mozgove ekstremističkim idejama. I starijama, često.

Ali, radost nije dugo trajala. Te iste prijatelje nova vlast je ponovo bacila iza rešetaka ili ih likvidirala, opet zato što su komunisti i ne veruju u Boga. To se dogodilo i njenom omiljenom stricu Anušu koji je, kao komunsita, morao pred šahom da beži u Rusiju. Po povratku u Iran, sa slobodom u mislima, opet je završio u zatvoru i izrečena mu je smrtna kazna. Imao je pravo na posetu jedne osobe pre nego što ga ubiju. Izabrao je da to bude Marđan. Bačen je u zajedničku grobnicu u okviru zatvora.

Marđan i njene drugarice odjednom su morale da nose veo kada idu u školu, umesto matematike učile su kako da kažnjavaju same sebe ukoliko ne žive u skladu sa islamom. Dečaci i devojčice išli su u odvojene škole, a sve šahove forografioje uklonjene su iz javnosti i knjiga. Marđan je opet imala razlog za pobunu. Preko noći verski osvešćene „Čuvarke Revolucije“ na kratko su je uhapsile zato što su videle da devojčica nosi patike sa omraženog Zapada koje je nabavila na crnom tržištu. I u školi je pravila neprilike roditeljima kada je pred svima rekla da njihovi učitelji ne govore istinu, jer pod novim revolucionarnim vlastima ima sto puta više političkih zatvorenika nego u vreme šaha.

I opet je bila svedok činjenice da su i u kapitalizmu i u vladavini vere siromašni dvostruko potčinjeni: dok je njoj majka šila džemper u kome je išla na ilegalne žurke sa pank muzikom, dečaci njenih godina, siromašni seljaci, naoružavani su plastičnim dečjim puškama i obećanjem da će otići u Raj ako poginu za slobodu na iračkim minskim poljima.

Pesnici ispred džamija

Rat sa Irakom tokom osamdesetih bio je prelomna tačka u sazrevanju Marđan Satrapi. Postala je svesna cinizma života u gradu pod dvostrukom opsadom – iračkih raketa  i lokalne vlasti koja je koristila rat da bi likvidirala „unutrašnje neprijatelje“. Kada je jedna raketa pogodila susednu kuću i ubila Marđaninu drugaricu i njenu porodicu, otac i majka su odlučili da ćerku pošalju u inostranstvo. Ta prva knjiga završava se prizorom kada devojčica od četrnaest godina sama odlazi sa teheranskog aerodroma, dok šakama pritiska staklo koje je razdvaja od roditelja i zauvek pamti tugu na očevom licu i majku koja pada u nesvest.

Glas autorke knjiga se menja kako vreme prolazi, jer emotivna devojčica postaje prerano sazrela mlada žena. Kada se vrati u Iran nakon srednje škole završene u Beču, Marđan odlazi da vidi Kija, jednog od drugara sa kojim je u detinjstvu želela da izmlati školskog druga Ramana. Kija je u ratu sa Irakom izgubio jednu ruku i jednu nogu, ali uspeva da zbija šale na račun tog rata.

Pouka „Persepolisa“  je da ljudi moraju da dišu, da im je potrebno da se smeju i da žive slobodno, bilo gde u svetu. Satrapi to dobro zna i o tome je napisala knjigu, sa mnogo humora, bez jeftinih senzacija, emocija ili ciničnih podmseha bilo kome.

Knjige autorka nije pisala na maternjem farsi jeziku, već na francuskom, jeziku svoje nove domovine gde živi sa drugim mužem, švedskim umetnikom i prevodiocem Matijasom Ripom. Marđan to objašnjava tako što nije knjige pisala za čitaoce u Iranu, već za one na Zapadu koji o Iranu imaju „lažnu i lošu predstavu“.

Kada je novinari sa Zapada pitaju zašto je napisala „Persepolis“, ona im odgovara: “Zato što vi niste radili svoj posao kako treba“. Knjige su prodate u više od dva miliona primeraka, prevedene su na dvadeset i osam jezika i na osnovu njih je snimljen i animirani film u čijem je stvaranju i sama učestvovala. Film je osvojio Nagradu žirija na festivalu u Kanu. Pored „Persepolisa“, Satrapijeva je napisala nekoliko knjiga za decu i režirala više igranih filmova.

U Iranu nije bila više od dvadeset godina i sebe ne smatra više kompetentnom da govori o tamošnjim zbivanjima. Nedostaje joj gostoprimstvo njenog naroda, planine Elbrus i vicevi na farsi jeziku.

„Mi smo jedini narod koji, kada želi da ga drugi razumeju, citira Sadija, Hafeza i Omara Hajama. Narod, čiji su mauzoleji posvećeni ovim pesnicima puniji od njegovih džamija, ne može da bude loš narod“, objašnjava autorka „Persepolisa“

 

Priredio Srđan JOKANOVIĆ