Како обично бива, где је велика слога ту је и велика љубав. Ово потврђује и случај породице Вукић из села Витежево крај Жабара. Иако ови мали витезови, Милица (13), Аница (11), Тијана (10), Алекса (8) и Митар (6), одрастају у немаштини, богати су у души. Богато је и њихово село, казују фасаде, за разлику од њихове скоро 100 година старе куће!
„Већина људи одавде живи у иностранству. Ми нисмо желели у туђину, ништа нам не може бити лепше од нашег села. Боли ме само што не могу деци приуштити боље услове, да не одрастају у кући од блата, сламе и влаге, да се не гурамо сви у једном кревету и да се не купају у корито”, прича нам домаћин Жарко, отац ових малих витезова, шта га највише тишти, са сузама у очима и кнедлом у грлу.
„Моја деца све раде. Како устану среде кревет, па кад ми седнемо кафу да попијемо, они чајеве пију. Помажу око ручка, хоће код животиња и у башту. Ови жуљеви су им јер су ми помагали да круним кукуруз. Волео бих да их бар некад наградим сладоледом јер препричавају стално како су били срећни кад су га јели на екскурзији, али немамо да им дамо”, појашњава нам Жарко оно што нам је прво упало у очи, откуд деци жуљеви на рукама.
Деца су, не скидајући осмехе, одмах похитала да нам покажу како се њих седморо смести на један кревет, признајући да зими уме да буде хладно јер се греју само на једну фуруну.
„Овде се поређамо и спавамо. Изнад је велика мапа јер желимо једног дана цео свет да обиђемо. Сад је мало мање гледамо јер нам бране тата и мама да често палимо сијалицу, хоће да удари струја од кад се урушио плафон због прокишњавања”, повикаше углас Вукићи, који у својој маленој соби сањају велике снове.
Бори се Жарко колико може. Иако нема сталан посао, не одбија ништа, где год може нека дневница да се заради. Ту су и социјална помоћ, дечији додатак, башта, пластеник, свиње, кокошке… О свему заједно са њим брине супруга Вишња која је, слободно можемо рећи, стуб домаћинства.
„Како падне мрак, тако из рупа излазе бубе и мишеви. Иако се плаше, весели су. Ево, Алекса воли хармонику. Кад види на телевизор, он крене исто са његови прстићи да свира, ал’ без хармонике. Ја сам, нажалост, имала јако тежак живот. Било нас је седморо, али нас је мајка оставила, а отац је умро млад. Подизали су нас баба и деда. Због свега тога пружам мојој деци љубав и није ми ништа тешко за њих. Тешко ми је само кад чујем да их задиркују у школи и што неће да им дођу на рођендане или зовну на своје. Ипак, задржавам ту веселост у себи. Много сам се обрадовала и ви кад сте позвали, скакала сам од среће. Загрлила сам сву децу и рекла да нам долази нада”, укључила се и мама Вишња у разговор, гледајући нас нетремице с очима пуним неког позитивног ишчекивања.
Вукићи су 2020. године кренули са изградњом нове куће, након што су од добрих људи добили нешто материјала. Сами су зидали и вукли све, чак је и мали Митар котрљао блокове. Ипак, након доброг почетка све је стало. Кућа им стоји неукровљена већ годинама, да је гледају и да се надају да ће „нада” стићи.
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању