Играчке и кућа, нешто што се за већину деце напросто подразумева, овом дечаку су недосањане маштарије. Поглед који нам је том приликом упутио, осим што слама и најтврђа срца, као да је испричао целу животну причу намучене породице Гајић.
„Немамо, нажалост, ништа своје. Ову кућу смо добили на коришћење, али две-три собице што имамо, ем нису баш условне јер дува на све стране, нестаје често струја и велика је влага, ем нису довољне за нас деветоро”, започео је причу домаћин Ђуро који је, иначе, био борац прве категорије и који је, како каже, здравље дао за Републику Српску.
Данас Ђуро и супруга Биљана од социјалне помоћи, мизерног борачког додатка (114 КМ), повремених дневница и нешто мало животиња које држе, брину о чак седморо деце: Марија (23), Милена (22), Јелена (20), Стојана (16), Недељко (14), Дејан (7) и Марко (5).
„Четири најстарије ћерке заједно спавају у једном кревету, а ми остали се потрпамо у дневној соби. Могло би се рећи да је тесно. Ђуро би радио, али неће нико да га пријави, а ја не могу. Некад ме толико боли да не могу ни устати. Имам, знате, и психичких проблема, живци су ми попустили. Старије ћерке раде сезонски кад год могу, оне и брину о домаћинству”, надовезала се мајка Биљана.
Стварно је много тога пало на ћерке, а превасходно најстарију Марију која је фактички стуб домаћинства због тешког здравственог стања родитеља. С њом смо причали у соби чији су зидови у целости прелепљени постерима и нацртаним заставама.
„Осим кревета, нас четири делимо и само један ормар. Нису баш неки идеални услови, али се трудимо колико можемо. Кречимо стално, мада не вреди ништа због влаге, чак нам и одећа пропада. Најтеже буде зими јер је баш хладно, покривамо се увече са више покривача. Заставе смо цртали, тако смо лакше учили земље и главне градове, а постере сам купила од прве плате да мало прекријемо ове зидове. Сад тражим посао, али, нажалост, у Рибнику нема ништа”, рекла је Марија.
Сузних очију нам је испричала и да, нажалост, немају пријатеље јер се нико не воли дружити с њима због ситуације у којој су. Признала је и да буде доста дана кад зафали хране, али да прегурају некако. Осим ње и сестара, ништа мање вредан није и четрнаестогодишњи Недељко који од своје 10. године цепа дрва!
„Живот је такав да се мора борити. Надамо се ми увек бољем, али некако баш и не изгледа да ће бити боље”, закључио је, након свега проживљеног, помало утучено домаћин Ђуро.
Могло би се још доста писати о овој честитој и напаћеној породици. Могли бисмо се и запитати – зар је могуће да наши борци који су крварили на првој линији и породице са седморо деце живе овако тешко?! Али немају они од тога ништа.
Позваћемо вас зато да се својим донацијама придружите новој акцији Хуманитарне организације Срби за Србе. Хајде да, као што је мали Марко нацртао у својој свесци, што пре породици Гајић уручимо кључеве нове куће!
Текст и фотографије ХО Срби за Србе
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању