| Не зна се тачно како се то десило, али моја мама, која се зове Светлана, каже да је због целокупне ситуације био преплашен за наше здравље и да је то онда некако утицало на њега. Две-три године је провео на психијатрији и много смо патили, пуно нам је недостајао. Најтеже је било мени и брату Александру који сада има 15 година, а Јован (17) некако као да је нагло одрастао. Лице му се уозбиљило и врло брзо је почео да ради и замењује тату у разним пословима.
Иако сада иде у машинску школу у Панчеву, до којег му треба сат и нешто у једном правцу, слободно време користи да ради на грађевини, коси траву и поправља моторе. Кад има пара, купи нам свима одећу и обућу. Тата се у међувремену вратио и мало је боље јер узима терапију. Често чујем мајку како каже да су га док је био здрав сви звали да им помаже, а да га сад слабо ко познаје. Она, нажалост, не може да ради, сем што понекад чисти куће у селу. Не сме да остави саме тату и нас, таква је ситуација. А и оболела је од штитне жлезде. Осим дневница које донесе брат и сезонских послова на које пођу сви, живимо од социјалне помоћи и дечијег додатка. То је 25.000 динара месечно. Дешава се понекад и да легнемо гладни. Држимо и кокошке, па око тога и ја помогнем. Знам и да спремам макароне, супу… Највећи проблем наше породице је ова кућа. Ем је мала, ем није безбедна и пуна је влаге… Има и пуно рупа од мишева, буба и мрава, али их се не бојим. Мама и ја спавамо овде на овом кревету, тата на другом, а браћа на трећем. Имамо само ове две спојене собице. Грејемо се на шпорет и фуруну, али није нам увек топло… Мама ми је причала о вама и рекла је да помажете сиромашним људима. Јако бих волела и нама да помогнете, да добијемо своје собе – моја да буде у боји Црвене звезде. То би била прва лепа ствар која нам се десила од короне, од кад ја уопште памтим. Зато сам вам спремила и цртеж. Када ћете опет доћи?” Била је ово својеврсна исповест мале Александре, коју нам је испричала гласом који је често подрхтавао. Тешко јој је било да прича, али је била и видно радосна што је неко дошао да их саслуша и понуди помоћ. А колико све то тешко пада и њеном оцу, који је некада био здрав и надао се да ће моћи да реши стамбено питање, показао нам је кад је сломљено изговорио „волим их све”. Хуманитарна организација Срби за Србе покреће нову акцију помоћи за Константинове. Ова намучена породица се није надала да ће их задесити тако болна судбина. Свако од њих носи свој крст како најбоље зна и не губе веру у боље сутра. Позивамо вас да нам помогнете да им обезбедимо да напокон имају сигуран дом и да што пре опет дођемо код мале Александре.
Текст и фотографије ХО Срби за Србе Опширније прочитајте у нашем штампаном издању
|
