Од дима у соби једва су се назирале капе и главе присутних. Граја је несумњиво одавала да се ради о великој групи људи, а број кофера у предсобљу то потврђивао, ако би се и нашао неко докон да их броји и пребројава. Где год се ко затекао неизоставно се, и беспоговорно, морао одазвати позиву Благоја Крстића. Лако се дало уочити да је присутнима најважније било да се што пре купе, или позајме, нови аутомобили, гардероба, среде фризуре и неукусно наниже накит да би се завидној и љубоморној фамилији представили у што бољем светлу. Кинђурење и кицошење, што би рекао наш народ, били су неопходни да се замаскира просечна, полусиромашна свакодневница коју су водили далеко од погледа и питања пријатеља, комшија и рођака.
— Здраво живо, — поче Благоје Крстић повишеним тоном да би умирио грају у соби. — Као што је и ред, скоро сви сте се одазвали мом позиву, фали само Пера Стојин, мајку му безобразну, тај ми више неће прећи праг.
— Пера је умро прошле године — надовеза се неко.
— Аха, онда ће му буде опроштенo и просто што се неје појавија, бога ми доб’р разлог против кога ч’к ни ја, Благоје Крстић, немам које да кажем. Надам се да сте остали добро… — настави да прича радозналој гомили која се гуркала и дошаптавала покушавајући да открије разлог овако важног и хитног састанка.
— И нико те не разуме шта причаш. — Прекиде га Милука поново. — Ти и твој лесковачки говор.
— Па шта ћу кад сам из Лесковац. — Бранио се Благоје.
— Ти у Лесковац причај како ‘оћеш, а овде да те сви разумеју.
— Добро. Елем, — настави Благоје, — време ми је да умрем па сам ве позваја да вам дадем упутства и инструкције за мој испраћај на он’ј свет.
— Најзад! — ускликну Милунка и запљеска рукама. — Хвала Богу и Св. Петру што ме нису заборавили.
— Које збориш луда женска главо…? — избечи се Благоје посрамљен што се његова рођена жена дрзнула тако да прича пред фамилијом.
— Најзад ћеш да склониш надгробни споменик из спаваће собе што си га наручио још пре три године, ђаволи те понели.
— Ко о чему баба о уштипцима, а Милунка о споменику, — одговори Благоје па се обрати фамилији правдајући се. — Хоћу да знам шта ће ми бити над главом довека па сам наручио споменик какав хоћу и држим га где ја хоћу. Да стоји напољу? Да кисне, да га снег и сунце трошe? Не знам шта ти он смета, женска главо? И отворите неки прозор, нећу да се угушим овде од дуванског дима и умрем без испраћаја као неки обичан и мали човек.
— Како да ми не смета? — настави Милунка склањајући завесе и отварајући широм прозор. — Кад се јутром пробудим прво своју слику на споменику видим. Сто пута за мал’ не рекох ‘добро јутро’ сама себи. А вала какву си ми слику ставио… јел’ такву да ме памте за навек?
— Бољу нисам могао изабрати кад си таква. Што каже наш народ – ни за свадбе ни за сахране.
— Звао си нас да дођемо чак из иностранства и потрошимо толике паре за карте само зато што хоћеш жив живцат себи даће да правиш? — упита ћерка Смиљка још не могавши да дође себи.
— Даће су за обичан народ, ја себи правим испраћај — одлучно одговори Благоје.
(Наставиће се)
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању