Ивана Зечевић је српско-америчка списатељица. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду. Дуги низ година радила је као водитељка на „БК телевизији“ у популарној дечјој емисији „Хуго“. Објавила је више од девет књига, укључујући „Дневник једне професорке“, „Аутобиографски трагови у прози Лазе К. Лазаревића“ и „Чудна шума“… Живи са супругом и три сина у Њујорку. Редакцији „Илустроване“ понудила је неколико својих хумористичких прича, које ћемо објављивати у наредним бројевима.

Комшије

– Добро јутро, Вукашине! ’Ајд на кафу! – викао је са терасе Милета дозивајући свог првог комшију.
– Здраво живо, – рече Вукашин улазећи и скидајући шајкачу са знојаве главе.
– Седи. Може ракијица? Жена спремила и нешто за појести… знам да твоја још спава и слабо кува… ‘ајде да доручкујемо, да не гладујеш.
– Може, како не може. Ух, добра ти ова крушковача, – рече Вукашин па се дохвати флаше да им допуни чокање.
– Није то крушка него шљива, – попреко га погледа Милета.
– Није шљива и не може бити никако.
– Ма немој… ти ћеш да ми кажеш коју ракију имам.
– Очигледно морам, кад ти немаш појма, – одговори Вукашин узимајући назад чокањ.
– О, мајко, недоказана ли човека! Ја брао, кувао, спремао и ти ћеш да ми кажеш шта је!
– Прво Милета… ниси брао, него крао.
– Брао.
– Где си брао, ај’ кажи, живота ти?
– Па како где, код комшије.
– Па значи крао, а не брао, – разрогачи очи Вукашин срећан јер га је ухватио у лажи.
– Вала, какву је ограду ставио само је недостајао натпис: извол’те комшије. И ја изволим неких 50-ак кила. Шљива, а не крушака!
– А крушке ниси крао, а?
– Јесам, али за џем.
– Јооој, хоћеш да кажеш да твоја Јаворка уме и џем да прави. Ај’ Милета не будали матора главо, лажеш под старе дане.
– Моја Јаворка не зна џем да прави? – разрогачи очи увређени Милета крстећи се три пута.
– Наравно да не зна! Цело село још памти њен ајвар од прошле године. Није ни чудо што је зову Јаворка Ајварка.
– Није она крива кад јој је твоја жена убaцила сапун у шерпу.
– Моја жена? Не би мојој Анђи тако нешто пало на памет. Мора да је случајно сапун упао.
– Ма немој, три сапуна, сва три случајно упала? И то црвена да се мање виде.
– Мирис руже… само најбоље за моје комшије.
– Немој ти моју жену више спомињати и узимати у уста, јеси чуо! – љутито закључи Милета.
– Ма какви, далеко било. Не бих ја њу могао узети у уста ни да сам крокодил колико је дебела. Не знам са које стране бих јој зашао, само бих је као лоптицу гурао и окретао.

Ивана Зечевић

Из књиге “Камена поља жита”

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању