И кафана је културно добро

Збило се као по старој изреци – Док паметан размишља, будала већ начини неко херојско дело. Или бар по оној – Ко пре девојци… Јер, опет су нас претекли! И мада се зна да је прва кафана на тлу Европе, a после оних у Меки и Каиру, трећа у свету, осванула у Београду, Парижани су се досетили пре нас да своје бистрое прогласе за нематеријалну културну баштину…

Они ће уз помоћ Владе и неког свoг министарства да заузму ред пред вратима УНЕСКО-а, агенције УН за науку, просвету и културу, са седиштем у Паризу, очекујући повољан исход до краја децембра! А, о томе нас је обавестио Алан Фонтен, председник речене асоцијације, интервјуом датим специјално за ове новине. Ваљда смо имали преча посла, као што је проглашавање певања уз гусле за културно наслеђе, на пример?!

Зашто бисмо београдске, али и остале старе и угледне српске кафане смештали на списак нематеријалних, па и материјалних културних добара? Разлога је више, а пре свих је онај да је прва кафана у Београду отворена већ 1522. године, а у Француској, у Марсеју, четрнаест деценија (или тачно 142 године) касније, и столећима пре париских бистроа који настају тек од краја претпрошлог века. Што је најгоре, иако се зна када је отворена, не зна се где се налазио тај наш „повесни артефакт“, а најтачније одредиште је „негде на Јалији“, на данашњем Дорћолу.

Испада као да се стидимо сопствене историје па је зато, намерно или несвесно, занемарујемо ако није накићена јунаштвом и натопљена крвљу.

Можда је томе допринело уверење да су кафане свратишта у којима царују пороци, простаклук и свакојаке ниске страсти? Погрешно! У Великој пивари – а не у Народном позоришту, како нас уверавају – која је подигнута у време владавине књаза Милоша (и с његовим учешћем, па су је називали и књажевска пивара), а била је при дну данашње Балканске, на углу са Улицом адмирала Гепрата, приређена је средином претпрошлог века, а уз залагање Јоакима Вујића, прва позоришна представа у новој Србији.

Само годину дана од фантастичног изума браће Лимијер и шест месеци након париске премијере троминутног „Уласка воза у железничку станицу“, у београдској кафани „Златан крст“, на Теразијама, представљене су те чудесне „покретне слике“ и овдашњем народу.

Београдске кафане су извојевале и прву победу бораца за женска права! Догодило се то 1884. године, када су браћа Савић, закупци „Балкана“, добили до тада незамисливу дозволу да у њој запошљавају и женску чељад!

У кафани „Барајево“ редован гост био је и академик Коста Тодоровић, епидемиолог, који је 1972. године први препознао симптоме великих богиња јер је тада био једини лекар који је имао икакво искуство с њима зато што их је упознао током Великог рата. Захваљујући њему, спречено је ширење опаке редње и предупређен већи број могућих жртава, не само у Србији.

Међу акционарима некада чувене кафане „Вардар“, не без разлога, био је и краљ Александар Карађорђевић! Кафану „Прозор“, или негдашњу „Гинић“, прославили су новинари и графички радници „Политике”, али је познатија по томе што је из ње почетком 1935. године Добросав Симић покренуо сатирични лист „Ошишани јеж“.

Неугледну кафану „Таково“ просветљивали су и тада угледни гости – Стеван Сремац, Ђура Јакшић, Јова и Војислав Илић… Испредају се приче да су, наводно, нека њихова дела настајала управо ту, за кафанским столом, али је у њих тешко поверовати: пре ће бити да су им у кафани врцале идеје, а они их над карираним столњацима само појили да не ишчиле и не загубе се.

У крчму „Бајлонов кладенац“ навраћао је књижевник Бора Станковић, једно време службеник Бајлонијеве пиваре, с друге стране улице, па је његово попрсје годинама красило нову а већ затворену пивницу иза старе хмељаре.

У „Стамбол капији“, тадашњем ресторану хотела „Империјал“, седео је и ручавао Никола Тесла приликом своје једине и прекратке посете Београду, а у „Домовини“ су столовали неки од најугледнијих професора и сарадника, али и студената Техничких факултета из комшилука.

Наставак прочитајте у броју 3124.