USPON I PAD VLASNIKA „ALIBABE“
I pobednik gubi sve, zar ne?

Jedan od najbogatijih ljudi na svetu verovatno nije imao vremena, a ni talenta, da sam napiše svoju autobiografiju. Posao je prepustio svom višegodišnjem saradniku Čenu Veju i tako je nastala „Autorizovana biografija: Džek Ma“ koju potpisuju obojica. Doskorašnji vlasnik i direktor tehnoloških džinova „Alibaba“, „Alipej“ i „Ant Grup“ i najbogatiji čovek u Kini, čija je privatna imovina procenjena na pedeset milijardi dolara, a vrednost poslova na više od petsto milijardi, u ovoj knjizi je dao manje detalja iz privatnog života, a više lekcija o tome kako uspeti u životu. Ukoliko se uspeh meri računom u banci.

Ipak, njegova priča je tipičan primer onih koji su se sa dna uzdigli u neslućene visine, uprkos preprekama koje su stajale između njih i uspeha. On je neugledne spoljašnosti, o čemu je govorila i njegova supruga (i dodala da on, zato, može mnogo toga što drugi muškarci ne mogu), odrastao je u vreme tragične epohe Kulturne revolucije u Kini, nije imao porodične veze u vrhovima vlasti, nije završio dobre škole i osnovao je internet kompaniju u vreme kada internet nije postojao. U Kini!

Rođen je 15. oktobra 1964. u primorskom gradu Hangdžou, u blizini Šangaja. Ima starijeg brata i mlađu sestru. U to vreme Kina je bila prilično izolovana zemlja i porodica Ma je živela u siromaštvu. Nije imao novca za igračke pa se igrao sa – cvrčcima! Sakupljao ih je i stavljao u kutije gde bi se oni borili međusobno. Sve ih je razlikovao po veličini, izgledu i zvuku koji ispuštaju.

Pošto je američki predsednik Nikson posetio Hangdžou 1972. grad je postao turistička meka. Džek je postao opčinjen zapadnim svetom o kome je malo znao. Čitao je knjige Marka Tvena i radio sve kako bi naučio engleski jezik. Sa dvanaest godina je ustajao svako jutro u pet sati i biciklom vozio četrdeset minuta do najbližeg hotela za strance gde je čekao turiste.

Poraz, poraz… ideja!

Nudio im je dogovor: on njima da besplatno pokaže grad, a oni njemu da istovremeno drže časove engleskog jezika. Po snegu i kiši, dečak je čekao goste iz sveta, jutro za jutrom, godinu za godinom. Neki od tih stranaca je vragolastog dečaka, čije pravo ime je bilo Ma Jun, prekrstio u Džek, radi lakše komunikacije. Jednog dana upoznao je porodicu iz Australije sa kojom se sprijateljio. Pozvali su ga da ih jednog dana poseti. To će kasnije i učiniti. Džek je bio zapanjen kada je video koliko je tamo viši standard od onoga na koji su navikli ljudi u Kini.

Dok je engleski jezik ubrzano usavršavao, dotle je Džek bio jako slab iz matematike i prirodnih nauka, toliko slab da je dva puta propao prilikom pokušaja da se upiše na glavni državni univerzitet: prvi put je imao samo jedan od 120 poena, a drugi put je osvojio „čak“ devetnaest bodova! Ipak je uspeo da upiše neku vrstu učiteljske škole i da 1988. stekne diplomu profesora engleskog. Mnogo godina kasnije, kao ugledan gost na Svetskom ekonomskom forumu, priznaće da ga je američki univerzitet Harvard odbio čak deset puta!

Ni sa traženjem posla mu nije išlo: odbijen je na desetine radnih mesta, uključujući i lanac restorana brze hrane. Zaposlio se na univerzitetu kao profesor engleskog: voleo je taj posao, iako je zarađivao svega dvanaest dolara mesečno.

Put u američki grad Sijetl, 1995. godine, gde mu je prijatelj prvi put pokazao šta je to internet, bio je odlučujući za Džekovu sudbinu Intuicija mu je kazala da će internet narednih godina postati nova svetska revolucija. Prva reč koju je ukucao na kompjuteru svog prijatelja kada je ušao na internet bila je „pivo“. Pred njim se pojavilo na desetine naziva ovog pića, iz celog sveta, ali nije bilo nijednog iz Kine. To ga je iznenadilo i rešio je da osnuje firmu koje će preko interneta prodavati kinesku robu.

Po povratku u domovinu odmah je stvorio preduzeće „Kineske žute strane“: svu svoju ušteđevinu, kao i pozajmicu od tašte, potrošio je na registrovanje firme koja se nalazila u jednoj sobi na čijem je središtu stajao sto, a na stolu baš stari kompjuter. Bilo je troje zaposlenih: Džek, njegova žena i kolega sa studija.

Najveći problem mu je bio što u to vreme nije postojao internet u  rodnom gradu. Svako drugi bi odustao od sulude namere da u zemlji bez interneta osnuje preduzeće za trgovinu preko interneta! Džek Ma je drugačiji od većine ostalih.

„Onog dana kada sam se priključio na internet, pozvao sam prijatelje i neke ljude sa televizije u moj stan. Tri sata smo čekali da nam se otvori samo pola prve stranice (jer je veza bila toliko loša). U to vreme smo pili, igrali karte, gledali televiziju i čekali da proradi internet. Kada se to dogodilo bio sam ponosan, dokazao sam im da internet zaista postoji“.

Velike ambicije

Nekolicini prijatelja je objasnio mogućnosti interneta i neke od njih ubedio da mu dozvole da im napravi prezentaciju njihovih firmi na internetu.

Tražio im je da mu pošalju informacije o njihovim kompanijama i poslovima koje je potom preveo na engleski i pismom poslao prijatelju u Sijetl. Zamolio ga je da tamo napravi internet stranice za tih nekoliko kineskih trgovaca, da ih snimi kamerom, odštampa i ponovo vrati pismom u Kinu, gde bi ih Džek pokazao svojim prijateljima. Tek kada su to videli, Džekovi prijatelji su poverovali da su dobro uložili po dve i po hiljade dolara, a Džek je shvatio da ima moć da ubedi ljude. „Pre toga su me tri godine svi doživljavali kao prevaranta“, kaže Ma.

Već 1999. Ma je osnovao „Alibabu“, virtuelnu robnu kuću, prodavnicu na internetu u kojoj prodavci mogu da izlože svoju robu, a kupci da je pogledaju i pazare:

– Prve sedmice bilo je nas sedmoro zaposlenih u „Alibabi“. Sami smo neđusobno prodavali i kupovali sopstvenu robu kako bi se nekakav promet dešavao u prodavnici. Druge sedmice je već poneko zaista poželeo da proda nešto preko „Alibabe“ i opet smo mi sami sve to kupili. Imali smo dve sobe pune beskorisnih stvari, ali smo želeli da pokažemo ljudima kako to funkcioniše i da je naša ideja dobra.

Ma je imao velike ambicije. Jednom novinaru je u tom periodu rekao: „Ne želim da budem najbolji samo u Kini, već i broj jedan u svetu“! Bio je ubeđen u uspeh, pa je i snimio sebe tokom jednog sastanka u svom skromnom stanu, februara 1999, tokom koga je sebi postavio pitanje: „Kako vidite budućnost Vaše firme kroz pet ili deset godina?“ i sam na njega dao odgovor: „Naši konkurenti nisu u Kini, već u Silicijumskoj dolini, u Americi. Treba da izađemo na međunarodnu mrežu“.

I pokušao je da novac za svoje ideje nađe upravo kod konkurencije, u Silicijumskoj dolini. Govorio je da nema strategiju: „Ako imaš plan, izgubićeš, ako nemaš plan pobedićeš“. Američki investitori nisu najbolje razumeli Džekov pristup, ali su mu priznavali harizmu i energiju. To je bilo dovoljno jednom direktoru fonda „Goldman Saks“, zaduženom za kinesko tržište da prihvati rizik. Uložio je pet miliona dolara u „Alibabu“, oktobra 1999. Primer je sledila japanska telefonska kompanija „Softbank“ sa dvadeset miliona. Džek je shvatio da je uspeo kada su poslovni partneri njemu počeli da plaćaju ručkove.

Da je moguće uspeti samo na osnovu intuicije i mozga otvorenog prema novim idejama, a bez teorijskog znanja stečenog na fakultetima, dokazao je ponovo Džek Ma. „Diplomirani stručnjaci iz ove oblasti nisu korisni, sve dok ne zaborave sve što su naučili, jer škola daje znanje, dok pokretanje posla zahteva mudrost. Do mudrosti se stiže kroz iskustvo, a do znanja napornim radom“, kaže Ma. „Ja ništa ne znam o tehnologiji. Vodim najveću tehnološku kompaniju u Kini, možda i na svetu, a ništa ne znam o kompjuterima. Sve što znam jeste da pošaljem elektronsku poštu i da pretražujem po internetu“!

Pare ga nisu promenile

Sve vreme, Ma se trudio da u svojim kompanijama održi dobro raspoloženje među zaposlenima, da svi iskreno vole firmu za koju rade. Kada je „Alibaba“ prvi put poslovala pozitivno, Ma je svakom zaposlenom dao bocu novogodišnjeg silikonskog spreja i naredio im da sebi daju oduška i zabave se. Kancelarija je bila uništena, ali svi su bili srećni i veseli. Kada je nešto kasnije trebalo da osnuje još jednu firmu „Taobao“, on i njegov tim su izveli grupni stoj na rukama tokom pauze „kako bi doveli u sklad sopstvenu energiju“!

Kasnije je američka kompanija „Jahu“ (2005) uložila u „Alibabu“ milijardu dolara, i tada je počeo vrtoglavi uspon korporacije kojoj je vlasnik dao ime dok je jednom prilikom zamišljeno sedeo u nekom kafiću u San Francisku. U priči „Alibaba i četrdeset razbojnika“, iz arapske narodne epske zbirke „Hiljadu i jedna noć“, tajanstvena reč otvara vrata iza kojih se nalazi neprocenjivo blago. Na isti način će, tako je razmišljao Ma, i njegova „Alibaba“ otvoriti vrata malih i srednjih kineskih preduzeća ka celom svetu. Tako i bi.

Pre sedam godina Ma je rešio da ne bude više i generalni direktor svoje kompanije, a odmah potom njene akcije stavio je na berzu jer je procenio da „Alibaba“ nije „kompanija koja ima mnogo novca, već mnogo poverenja naših klijenata“. A to poverenje se mukotrpno sticalo. I sada vredi mnogo. Tada je „Alibaba“ srušila sve svetske rekorde kada je na tržište izašla sa početnom javnom ponudom svojih akcija u vrednosti od 150 milijardi dolara! Do pre nekoliko meseci to je bila najveća početna javna ponuda u istoriji Njujorške berze! Već tada (2014), Džek Ma je postao najbogatiji čovek u Kini, čija se privatna imovina procenjivala na 25 milijardi dolara.

Možda još važniji događaj desiće se dve godine kasnije, na Dan samaca, kineske varijante Dana zaljubljenih, kada se možda i najviše troši na poklone i razne kupovine. Za samo taj jedan dan, preko „Alibabe“ je prodato i kupljeno robe u vrednosti od osamnaest milijardi dolara. Ma je postao još bogatiji, ali on je veoma retko sebi kupovao neki luksuz. I dalje je nastavio da voli ono što je voleo kao dečak: da čita knjige, piše priče na temu kung fua, da igra poker, meditira i vežba borilačku veštinu taj-či. Samo jednom je (marta 2013), izašao iz svojih skromnih nazora i kupio sebi poslovni mlazni avion za pedeset miliona dolara.

Nestanak i tihovanje

U knjizi saznajemo da mu žena Jing, učiteljica sa kojom ima sina i ćerku, i dalje pomaže u poslu, da bira njegovu garderobu, da on sam brzo misli i da mu kosa jako brzo raste!? I da nikada ne priprema svoje govore. I da tri odsto zarade uvek daje u dobrotvorne svrhe. I…da je imao susrete sa Barakom Obamom, Dejvidom Kameronom (britanski premijer), zvezdama  šou-biznisa i sporta poput Nikol Kidman i Dejvida Bekama, ili sa Donaldom Trampom koga je upozorio zbog barijera koje je ovaj uveo za izvoz kineske robe u Ameriku, rečima: „Kad prestane trgovina, počinju ratovi“.

Od prvog dana je, objašnjava on, znao da u poslovnom svetu ima više poraza i neuspeha nego pobeda i uspeha: „Moj najveći poraz još nisam iskusio, ali sigurno hoću. Iskustvo mi govori da se teška vremena ne mogu izbeći niti vas neko može zakloniti od njih. Svaki preduzimač mora da bude sposoban da se suoči sa neuspehom i da se ne preda“.

Izgleda da je to vreme za Džeka došlo. Već dugo je on bio prilična retkost u Kini – harizmatični preduzimač koji pomera granice i govori ono što misli, kako ga je opisao „Si En En“. To mu je donelo poštovanje, ali i nevolje, bar u njegovoj domovini. One su počele krajem oktobra, kada je na ekonomskom skupu, u Šangaju, Ma kritikovao neke poteze kineskih vlasti u toj oblasti, od politike banaka do podrške inovacijama. To se dogodilo baš kada se poslednja velika korporacija koju je osnovao „Ant Grupa“ (preko koje ljudi lako mogu do malih zajmova, a pritiskom na jedno dugme mogu da ulažu male svote novca u velike poslove) spremala za najveći izlazak na svetske berze u istoriji takvog poslovanja.

Vlast je brzo reagovala – izlazak na berze je opozvan, ali tek pošto su se Ma i njegovi saradnici pojavili na sastanku sa predstavnicima države. Štaviše, naređena je promena strukture te kompanije, a krenulo se i u antimonopolsku istragu nad „Alibabom“. Od tog šangajskog govora Džek Ma nije viđen u javnosti, što je neobično za osobu koja je uvek bila u žiži. Neki smatraju da je Ma u svojevoljnom tihovanju, a neki misle da je reč o prinudnom kućnom pritvoru, dok se njegova imperija rastače i preslaže.

Komunistička partija Kine je dugo koristila Džeka kao neku svoju vrstu „meke moći“, verziju kineskog glamura koji je počela da izvozi u svet gde u toj oblasti Amerikanci i Englezi nemaju premca zahvaljujući filmu, pop muzici i jeziku. Istovremeno, pomno su pratili sve što Džek Ma radi i govori, spremni da reaguju ukoliko pomisle da je postao preveliki rizik za političku i ekonomsku stabilnost i jedinstvo nacije. Baš pre onog šangajskog skupa na kome je poslednji put viđen Džek Ma, inače član Komunističke partije, KP Kine je objavila uputstvo za svoje članove koje kaže da oni treba da „nauče privatnike i biznismene kako da svoj um naoružaju ideologijom socijalizma“.

Ma je trebalo da se jesenas pojavi na finalnoj večeri izbora jednog šou-programa u Africi gde se birao najbolji privrednik tog kontinenta. On je osmislio i finansirao taj rijaliti. Izostanak je „Alibaba“ pravdala „pretrpanim rasporedom obaveza“. Da se sve to nije desilo prošlog oktobra, Džek Ma bi danas bio jedanaesti najbogatiji čovek na svetu, sa imovinom od sedamdeset (i kusur) milijardi dolara.

Čekamo na hiljadu i drugu priču, da vidimo šta će se dogoditi sa „Alibabom“ i kineskom Šeherezadom zvanom Džek Ma.

 

Priredio Srđan JOKANOVIĆ