Наш саговорник, Игор Смиљанић је наследник славног Слободана Којића, покретача међународног симпозијума “Терра”, који се одржава још од 1982. и најзначајнији је те врсте у свету. Овог пута није симпозијум био повод да им дођемо у госте, него студентска пракса, с обзиром да је Смиљанић доцент на Академији уметности у Новом Саду. Овај сусрет је својеврсни уметнички вишедневни камп. Ту су и други професори и то је вид сарадње између новосадске Академије и других сличних регионалних факултета – из Ријеке, Осијека, Београда, Цетиња… Док са стрпљењем објашњава студентима особине глине као вајарског материјала, разгледамо Атеље који се простире на три хектара у слободном простору. Ако се томе придода и Музеј “Терра” који се налази на другој локацији у Кикинди и заузима површину од осам хектара, добијамо галерију скулптура која је по много чему јединствена у свету.
И наш домаћин је по много чему јединствен и иновативан, баш попут “Терре”. Он третира глину, то јест теракоту, не као прелазни материјал, већ напротив, као основу из које може да настане и вајарско дело у коначници. Но, најпре неколико генералија од стране нашег саговорника.
– Рођен сам у Кикинди, где сам завршио гимназију. Основне студије вајарства, то јест Академију уметности завршио сам на Цетињу, а 2015. и мастер на Академији уметности у Новом Саду. Пре три године сам докторирао и садa сам предавач, то јест доцент на поменутој Академији. Скулптуром се бавим дуги низ година, и круна мог рада су ове скулптуре које су изложене у дворишту Атељеа „Терра“. Оне уједно представљају и моју докторску изложбу – казује нам млади уметник.
Ходамо даље двориштем Атељеа и Смиљанић нам показује своје скуплпуре од теракоте.
– Овај рад из блокова, за који кажете да вам личи на Стоунхенџ, представља посебну скулптуру. Направљена је око мрежне арматуре која чини језгро склулптуре, а онда су додати делови који су укомпоновани на различите начине, тако да може сваки пут на други начин постави и изложити – показује Смиљанић. – Ово је на известан начин иновација, јер у теракоти се углавном раде монолити. Бавили су се овом формом још неки уметници чији су радови овде изложени, али не толико стриктно. Мој рад управо томе стреми, да компонујем и декомпонујем сваки пут на различите начине. Ретко се теракота веже арматуром, али с друге стране имају они и заједнички елемент који их повезује а то је гвожђе, односно оксид гвожђа, који се налази и у самој кикиндској глини, која због тога има специфичну, врло атрактивну боју. То је врло важно, јер је у скулпрути, поред форме, врло важна и боја која је у овом случају константна, односно трајна, каже наш саговорник додајући да многи ствараоци посматрају глину као прелазну форму ка скулптури од бронзе или од камена. Ретко ко је размишљао о скулптури од глине као трајној изведби. Све до појаве “Терре” у Кикинди. Кроз историју смо имали неке примере, као што су теракота “Војска” у Кини, као и етрурску уметност која је неговала изражавање у том материјалу, али скулптура у теракоти у данашњем времену ретко где може да се види. Али, осим раритетности самог простора, аутентичан је и ликовни израз нашег саговорника.
Текст и фотографије Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању