Из богатог материјала који смо наследили од наших старијих колега, одлучили смо да поједине „бисере“ поново објавимо, како би наши читаоци уживали у ексклузивним причама које је током свих ових деценија доносила „Илустрована“. Међу њима су и бројни фељтони, за које нема места у рубрици „Времеплов“, па смо одлучили да им дамо посебан простор. Пред вама је дивна, потресна, искрена и истинита прича о девојчици која је, због традиције и обичаја, морала да одраста као дечак. Сличну такву судбину видели смо и у филму „Вирџина“ из 1991. године, а овај запис нашег колеге Боце Марјановића настао је много раније – давне 1962. и свакако је и данас вредан наше и ваше пажње
Фељтон из 1962.
Фатимина тајна
НАША КУЋА НИЈЕ ПРОКЛЕТА
Фатима Аслани, која је 25 година живела као мушкарац зато што њени родитељи нису имали мушке деце, прича читаоцима „Илустроване Политике” како је чувала своју велику тајну
Рођена сам једне мартовске ноћи 1926. године, као четврто по реду женско дете Хамзе и Ђељиме Јупи, земљорадника из села Нишора код Суве Реке. Имала сам отприлике пет година кад сам почела да схватам да сам девојчица и да се помало чудим зашто се сви у кући према мени понашају као да сам дечак. Била сам радознала зашто ме другачије облаче него моје сестре Софију, Мету и Хајрију, кад сам ја исто што и оне – девојчица.
Једнога дана упитала сам мајку: мама, зашто ја носим панталоне а не димије? Уместо мајке на моје питање одговорио је оца. Он је за тренутак престао да меље кукуруз на каменом ручном жрвњу у углу собе. Узео ме је у крило и милујући по глави рекао: ти си мушко. Ти си наш једини син – Даљуш. Али, тата, ја сам исто што и Софија, Мета и Хајрија. Ја сам девојчица. Ниси ти девојчица, ти си наш син. Разумеш ли?!
Нисам могла да га схватим шта хоће тиме да каже јер сам тада била још мала али сам знала и осећала упркос њиховим причама да сам девојчица. Облачили су ме у мушке панталоне, чим би ми коса мало порасла, они би ме ошишали до главе. Мајка ми је сваког јутра око груди везивала мараму и добро је стезала. Нисам знала због чега све то чини као ни зашто ме, кад неко дође, затварају у другу собу и крију.
Нису ми давали да крочим из двориште и да се играм са другом децом. Увек је поред мене био отац, мајка или нека од сестара. Кад сам покушала да се удаљим из дворишта, добијала сам за то батине, а мајка и сестре грдњу од оца који је због мене био веома строг према свима у кући. Говорио је мајци и сестрама: ако Даљуш изиђе из дворишта све ћу вас побити.
Текст: Боца Марјановић
Снимци: Мома Вучићевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању